ИНТЕРВЈУ СА АНЂЕЛКОМ ЗАБЛАЋАНСКИМ

 

Можете ли нашим читаоцима рећи неколико речи о себи. И, укратко, представити Ваше књижевно стваралаштво?

Рођен сам у питомини мачванске равнице, у позну јесен средином прошлог века, а на празник Ваведње Пресвете Богородице, тачније, 4. децембра 1959. године. Е, сад, да ли због равнице, да ли због кратког јесењег дана или празника, моја мајка није стигла до породилишта. Родила ме је на средокраћи пута Глушци – Богатић, у пољу, у трошној колибици. На свет сам дошао лако, и да ли зато, или због жеље да мушко чедо што пре пређе кућни праг, они не продужише до породилишта, већ ме вратише у Глушце које се води као моје родно место.

Осмољетку сам завршио у родном месту. Маштао сам да постанем учитељ али су ме убедили да је то неперспективно занимање. па тако уписах и заврших средњу машинску школу у Сремској Митровици.

Кад сам положио матуру, двоумио сам се да ли да наставим школовање, али ту дилему је решио мој отац, Титов гардиста са почетка педесетих година. Он је рекао да морам у ЈНА док је Тито жив, и ја с пролећа 1979. године одем у војску, али за време мог војниковања Јосип Броз се разболео и умро. Тако сам ја из генерације последњих Титових војника, али и неко ко је због војске изгубио две године у свом школовању. Љубав према књижевности развио сам рано захваљујући дивном професору српској језика. Најпре сам због њега заволео Војислава Илића, потом сам, као и већина младих био опијен Дисовим црнилом, па су и моје прве песме носиле утицај мојих миљеника. Касније су то били Дучић, Милан Ракић, Црњански и други.

По изласку из војске уписао сам студије у Новом Саду, али како младост обично носи и лудост, 1982. године у сулудој вожњи у којој нисам био возач, доживех тешку повреду кичме. Е, тад су почеле године борбе за живот и за живот достојан човека. У све чешћем самовању поново се прихватам књиге и пера, али сад је то било озбиљније и вредније пажње других. Можда сам у том самовању достигао песничку зрелост, као и спремност да је поделим са другима.

Кад је реч о мом књижевном стваралаштву, укратко, досад сам публиковаo дванаест књига. Девет књига поезије, по једну превода руске поезије, афоризама и прозе (кратке приче и нека моја размишљања). Као и у животу, тако и у писању мој покретач је љубав. Свеколика љубав. Извориште писане речи увек је у срцу.

 

Шта за Вас значе признања и колико Вас она мотивишу?

Било шта да кажем у одговору на ово питање не може бити уверљиво, јер нисам био миљеник награда и признања. Можда их нисам ни заслуживао. Ко то може са сигурношћу рећи, али да не останем недоречен, мислим да човек као свесно биће, ипак живи по неким наметнутим ставовима и погледима, посебно кад је о уметности реч. Неко од угледа каже да је Пера Перић најбољи песник и он одмах добије све награде. Данас имамо примере где неки писци лакше објаве књигу, неголи неко песму у неком часопису. А опет, ти који лако објављују књиге, желе и своје песме, приче или есеје да објаве у свим могућим књижевним часописима. И сад, кад имамо такво стање у култури, добити неку награду је велики подстрек. Добио сам их тек неколико и ова на Дринским сусретима је највећа досад. Мени је то значајно, али није пресудно за моје стваралаштво. Да јесте, одавно бих престао да пишем.

Рукопис “Очи обојене тугом“ награђен је на овогодишњим Дринским књижевним сусретима првом наградом, коју равноправно делите са песникињом Вером Цветановић. То ће бити Ваша тринаеста књига, и десета збирка поезије. Скоро половина песама (шеснаест) посвећена је нашим великим песницима (Владислав Петковић Дис, Бранко Миљковић, Јован Дучић, Ђура Јакшић, Његош, Милош Црњански, Лаза Костић…). Међу њима је само једна песникиња – Десанка Максимовић. Зашто?

Искрено речено нисам ни приметио да је тако. Дакле, није свесно заобилажење жена које су писале поезију. Овај циклус на самом почетку сам замислио другачије. Чак сам желео да то буде једна посебна збирка. Ове посветнице нису онакве какве их обично срећемо у поезији. Желео сам на тренутак да уђем у њихово стваралачко биће, у неким песмама премештајући их у данашње време. Опет у другим сам их пуштао да они буду део мене. Не знам колико сам у томе успео. Била је то лепа замисао, али како сам ја песник који пише искључиво кад песма пробије крвне жиле, а ухватила нас је корона коју сам у два наврата имао, па још и пропратни проблеми који одвлаче пажњу на, за поезију, небитне стране, стао сам. Изгубио сам нит. Е, сад, да се вратим на ваше питање зашто само Десанка? Да сам замисао спровео до краја у дело било би ту места за још песникиња: Даринку Јеврић, Миру Алечковић, Гордану Тодоровић и друге.

 

Кроз преостале двадесет три песме бавите се различитим темама, прецима, љубављу – према жени, према Домовини, дилемама и Вашим унутрашњим светом. Широка лепеза, превасходно римованих стихова. Потка, која се стално провлачи, кроз ткање Ваше поезије, је смисао, суштина. Шта је за Вас суштина поезије и/или уметности?

Суштина сваке уметности је поезија, мислим. Поезија је уметност свих уметности, есенција уметничког стварања. А суштина поезије, пре свега, могла би бити истина. Истина кад је болна, већина нас је потискује дубоко у подсвест. Уљуљкујемо се у нечем што ту истину крије. Говорим о обичном животу. Поезија то не трпи. У поезији на тасу бола градимо песму, јер како Добриша Цесарић записа: Читавог дана бол ми буја… и наједанпут крикнем стихом. Зато песму не смемо да лажемо, склањамо у ћошкове подсвесног, јер онда, по мени, нема ни добре поезије. Знам многи ће рећи да лупам глупости, да је то превазиђено, да се данас пише о ономе што око види и уво чује, али за мене је и даље поезија оно што душа види и срце чује. Најдубље осећање и истина исказани кроз вештину игре речима. Прво је осећајност, друго Божји дар.

Пишете поезију, а врло успешно и афоризме и кратке приче. Преводите са руског. Уредник сте часописа за књижевност “Суштина поетике“ и веома посећеног сајта “Поезија суштине“. Шта Вам је од свега тога најближе срцу?

Без сумње поезија. Поезија је део мене и кад пишем и кад не пишем. Често приметим да у обичном говору правим инверзију речи у реченици која је својствена једино поезији.

Афоризме већ дуго скоро да и не пишем, али, да не испадне да се хвалим, приметио сам да имам много афоризама писаних пре много година, а кад их сад поставим на Фејсбук делују као да су сад писани. Мада, мислим да то није моја пророчанска генијалност, већ да смо ми народ који стално понавља исте грешке.

Превођење поезије су слатке муке. Много ствари се мора ускладити. Сачувати оригиналност, задржати мелодику, риму ако је има, а све то прилагодити да буде читљиво на нашем језику. Волим превођење.

Уређивање часописа је занимљив, али врло одговоран посао. Уредник се не може према пристиглим радовима опходити неозбиљно, нити у њима тражити само оно што му је блиско по стваралачком сензибилитету. Добар уредник из различитих поетика мора да нађе и објави оно најквалитетније.

Да ли се поезија данас уопште чита? “Како у тврдо ухо забости нежну реч?“ питао се још Мајаковски. Како задобити нове (младе) читаоце?

Неко је рекао да ће интернет спасити поезију. Не бих се потпуно сложио с тим, јер да би неко заволео позију првенстено би требало да воли добру књигу. Опет, ако узмемо да књиге песама код нас ни библиотеке више не откупљују, онда је интернет заиста спас. Поред оволико разних инфлуенсера и тиктокера тешко је младим људима нудити поезију. Тешко је, али ме охрабрује да има доста младих који пишу песме. Они ће најлакше поезију приближити својим вршњацима. Из тог разлога у часопису Суштина поетике малу предност имају млади аутори.

Шта се тренутно, а шта најчешће, налази на Вашем писаћем столу? Шта је на врху Ваше оловке – да ли радите на неком новом рукопису?

Тренутно немам оловку, чак ни метафорички. Управо пред овај интервју сам нови број часописа послао у штампу. Ту је негде и књига о заборављеним српским песницима, биографије и неколико песама од сваког. Слао сам је код неколико издавача и нико није заинтересован. И сад кад бисмо се вратили на претходно питање – па заиста, како да младима приближимо поезију?!

Требало би да уредим и збирку која је поделила прво мeсто на Дринским сусретима.

Да ли имате неку поруку за садашње и будуће читаоце?

Све што читате читајте као дa сте ви то писали и тражите своје слике у делу. Шта вас брига шта је писац хтео да каже. Тиме се баве професори на факултетима.

 

 

О Dejan Spasojević

Проверите и

ИНТЕРВЈУ СА ВЕРОМ ЦВЕТАНОВИЋ

  Професорка српског језика и књижевности. Награђивани педагог. Уредница и сарадница у више листова, часописа …

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.