АСоглас Издаваштво Штампарија и издаваштво
Анђелко Заблаћански: О ЈАУЦИМА СТРАСТИ
Свестрани књижевник (песник, приповедач, афористичар, преводилац поезије са руског, уредник поетских сајтова и часописа) Анђелко Заблаћански, својом новом, десетом збирком песама, Месечеве очи, првонаграђеним рукописом на Шестим дринским књижевним сусретима, изнова радује читалачку публику која годинама прати његов лични уметнички рад, и његово културно прегалаштво, преко чувених сајтова Поезија векова и Поезија суштине. Под геслом У ЊИХОВОЈ ДУШИ И ОНИ У МОЈОЈ ОНДА И ДАНАС поново се у првом делу збирке враћа својим поетским узорима – великанима српског песништва ХХ века.
Циклус Српским песницима, отклон од лирских тема, по којима је препознатљив, уводи нас у свет (и душе!) омиљених му песника, водећи са њима (и са самим собом, у њихово име) поетске разговоре. Његове лирика је “сва у традицији и традиционалности, са очигледном чињеницом да су Заблаћанском велики песнички узори наши класици“, примећује и рецензент једне од претходних збирки, Тодор Бјелкић. Шеснаест песама посвећено је нашим великим песницима (Владислав Петковић Дис, Бранко Миљковић, Јован Дучић, Ђура Јакшић, Његош, Милош Црњански, Лаза Костић…), онима, који су одредили његове песничке координате. Међу њима је само једна песникиња – Десанка Максимовић. Изузетно познавање поезије, и своју поетску префињеност, безречјем скривена (Стидљив шапат твој – Војиславу Илићу) места на којима уводи читаоца у познате песме, прочитане на нов, његов начин, Анђелко Заблаћански поклања поетским сладокусцима. Не остављај ме ту где за стих се не гине (Тражим – Десанки Максимовић) поручује нам лирски субјекат, као свој поетско-животни кредо. Потроших године без иједног дана (Одјеци – Владиславу Петковићу Дису) Свесно ћу носити временске окове. Кад с речи се скину последње одоре (Одјеци). Истичемо и неколико одличних сонета: Бранку Миљковићу, Алекси Шантићу, Стевану Раичковићу, Ивану В. Лалићу, као и песму Између два божанства, (Јовану Дучићу)
. У везаном стиху, неједнаког метра (Нико ме нема – посвећено Милошу Црњанском), или у слободном стиху (Речи – Васку Попи, Смех бола – Душану Васиљеву), свеједно, свеже, распевано, и у духу њихове поетике, преломљено кроз лирску призму Анђелка Заблаћанског. Понегде и сатиричан, у име Ђуре Јакшића, песник поручује:Чим намигну клекнем пред Европом, молим ту маћеху ко свако пасторче (Нисам стена).
СУШТИНА и ПОЕТИКА, две су одреднице између којих се креће вишедеценијски поетски пут (недовољно) награђеног песника Анђелка Заблаћанског, окосница су и ове најновије збирке, Месечеве очи. Суштина (поетике!) у самом Песнику, или Поезија суштине – сасвим свеједно, као срећа, живот и лепота – саме по себи. Други циклус, Дотицање суштине, под геслом АКО СЕ УСУДИМ НИКАД ВИШЕ НЕЋУ БИТИ ИСТИ, бави се различитим темама, прецима, љубављу према Домовини, дилемама и унутрашњим свето(ви)м(а) песника. Широка лепеза, превасходно римованог, и понекад слободног стиха. Потка, која се стално провлачи, кроз ткање поезије, је смисао, суштина свега/света, кад све се у души сломи с криком у комадиће (На разливу живота). Истичемо песму Србијо мајко, која се бави српским усудима и ранама, јер и њега, као многе велике родољубе и песнике, као и Алексу Шантића, све ране његовог рода боле. Чести мотиви Анђелка Заблаћанског су сама поезија, однос песника и света, однос према стваралачком чину, али и бол, тишина, сновиђења, несан, ноћ, када је јад тежак ко клада (Глуво доба). Пусти да слушам тишину овог у мени бездна вапи поета у песми У души скривене слике.
Трећи циклус чине Сусрети, под геслом КОРАЦИ СТАЗАМА СНА И ЈАВЕ. Сусрети са женом. Сусрети са самим собом. Сусрети/суочења са животом… Сусрети, када се сретну јутро и сутон , твој поглед сав од плавети зоре, и мој крвав од несанице (Јутро и сутон). Посебно бисмо издвојили песме Ако, Животни пут, Јунски сонет (плени својим оптимизмом, и нежношћу, који недовољно често просијавају овом збирком) као и првонаграђену песму Носталгија, на књижевном конкурсу Слапови Вучјанке, Вучје, 2022.
Четврти и последњи циклус у овој збирци је Поезија с ликом жене, под геслом ДОК КЛЕЧИМ ПРЕД ТВОЈИМ ЋУТАЊЕМ. То је поетика на коју нас је навикао Анђелко Заблаћански – лирска, љубавна, обојена еротским заносима сна и јаве, чежњама, заносима, сва путена, и сва напупела, натегнута на добош очекивања и страсти. Она жуди да се објави, да јекне, да зазвони, да се оваплоти – као код ретко ког песника, откривено и викнуто, свету у лице. Никада преко границе доброг укуса, увек до саме црте, то је поезија која провоцира читаоца, увлачи га у свет чулних додира, и подстиче да се домаштају стихови песника… Овим циклусом Анђелко Заблаћански остаје доследан себи и својој поетици, путу који је зацртао и нацртао на нашој савременој поетској мапи. Завршили бисмо лирском вињетом (по којима је А. З. Такође постао препознатљив у једној од претходних збирки, Мали ноћни стихови), пожелевши збирци дуг живот и љубав у срцима читалаца, који годинама прате и воле поезију овог песника.
ПОЧЕТАК ЛЕТА
Најкраћа ноћ троши своје
минуте, сате
и месец тек неког
с дивљењем гледа
зна, само једне очи могу да
ми врате
исти давни сјај у живот
пун нереда
Јасна Миленовић
