АСоглас Издаваштво Штампарија и издаваштво
ИНТИМНЕ ИСПОВИЈЕСТИ ТАНАНЕ ДУШЕ
(Стојанка Стоја Ђокић, Стојино неказано)
Вриједност једног умјетничког дјела огледа се у могућности спознаје душе његовог ствараоца. Свака умјетност, а посебно књижевност, додатно освјетљава и хуманизује човјеков животни пут. Без умјетности човјек би био робот без душе.
Збирка прича Стојино неказано састоји се из три поглавља: Исидорине приче, Олујне приче и Приче о души. Свако поглавље би могло функционисати независно – као књига за себе, и опет би човјек много тога научио о себи, свијету и самом аутору. Читајући приче, из ријечи у ријеч, лако се да закључити да Стоју одликује висок степен ерудиције. Поред прозора са којег се поглед пружа у душу ауторке, збирка прича нам отвара прозоре интелектуалне димензије и то је оно што повећава вриједност Стојиног неказаног.
Већ у првом поглављу можемо уочити религиозну нит која има значајно мјесто у збирци. Темељ сваке религије јесте човјекољубље, а кроз лик Исидоре Шашел ауторка недвосмислено истиче да између љубави и вјере стоји знак једнакости. Бирајући мотиве око којих ће градити своју зиданицу, своју збирку, Стоја се, вјерујем, водила одређеним критеријумима. Стога не треба мислити да је новозавјетна прича Свадба у Кани Галилелској случајно нашла своје мјесто у збирци прича. Читаоци вјероватно знају да је баш у Кани Исус учинио своје прво чудо, а ауторка ту епизоду као везиља вјешто спаја са причом о светој тајни брака, истичући да је брак једна врста чуда. Глорификацијом брачног заједништва, подсјећањем да је то света тајна, читаоцима треба да се скрене пажња на суштинске вриједности које се данас не цијене довољно. Владика Николај Велимировић је рекао да човјек који вјерује у случајности, не вјерује у Бога, те ако бисмо помињање Павића и Андрићевог романа На Дрини ћуприја, доживјели као случајно и небитно поменут податак, огријешили бисмо се. То огрешење би било двоструко тешко ако знамо ону Павићеву мисао да књиге ходају кроз вријеме, а тако и Стоја ‘хода кроз вријеме’. Често мијењање перспективе чини ово дјело живљим, динимичнијим и читљивијим. Да је традиција дубоко укоријењена у душу човјека овог поднебља, видимо кроз наглашавање да Димитрија занима епизода о Радојици. Мислите ли да је то случајност?
Поглавље Олујне приче потврђује ону стару крилатицу да у свакој књизи човјек види само оно што већ носи у својој души. Читајући описе Београда, Саве и Дунава, стварам лик и дјело Милоша Црњанског и око мене лебде стихови Ламента над Београдом. Спомињање имена деспота Стефана Лазаревића оживљава студентске дане и вријеме проучавања средњовјековне књижевности. Опет случајност? Не. Ауторка је, правећи ове паралеле, наизглед чудне и неспојиве, остварила главну идеју суматраизма – свеопшта повезаност бића, ствари и појава. Да би се ово поглавље што боље разумјело, неопходно је да се читаоци подсјете основних података о животу деспота Стефана Лазаревића. Та ширина у писању и знању, лутање у времену и простору, јасно истиче горепоменуту чињеницу да је ауторка ерудита. Стојино неказано не само да има исповиједни тон, него нам пружа могућност обнављавања и усвајања знања из различитих сфера људског интересовања. То читаоце не треба да изненади јер је ауторка професорка српског језика и књижевности. Проучавање језика и књижевности једног народа неодвојиво је од проучавања и познавања историје, посебно ако се тиме бавите одговорно и ако је оно, као у овом случају, вођено љубављу и апсолутном преданошћу.
Како у овој књизи ништа није случајно, тако, вјерујем, и распоред поглавља није настао ‘несвјесно’. Приче о души налазе се на крају збирке. Језичким и стилским квалитетом нису лошије од оних које им претходе, те мјесто у збирци не треба да завара читаоце да је ријеч о мање важним причама. Наиме, Приче о души заиста јесу личне приче. Њихова љепота огледа су у њиховој универзалности и свевременској димензији. Саткане су од топлине и од неке тихе патње којом су прожете реченице овог дијела збирке. Нема та патња патетичан карактер, та патња је жал за прохујалим временом и људима које је то вријеме однијело. Међутим, онда нам се намећу питања може ли нам вријеме било шта украсти, може ли оно истргнути људе из наших срца, може ли ублажити тугу, недостајање… Неки би рекли да су та питања реторичког карактера, али ауторка јасно истиче свој став: Траје само оно што је утиснуто у хартију неба, печатом вјечности.
Писање је оружје у борби против заборава. Лијек је за све рањене душе, а има ли на кугли земаљској душе која није рањена? Читајући, тражимо утјеху, тражимо нови дом, нову кућу за своју душу. Гдје смо ми и гдје су наше куће? Носимо ли, као корњача свој оклоп на себи, крећући се једино у себи, с привидом неког помијерања?
Нека ми читаоци опросте ако примијете да је рецензија субјективна. Уложена је надљудска снага да писање буде објективно и научно утемељено. Међутим, већ сам истакла чињеницу да сваки читалац у књизи препознаје себе и види оно што већ носи у својој души те сам тако и ја, обични читалац, у овој књизи у ликовима бака и дједова, видјела своју баку и свог дједа. У причама о рату, Олуји, видјела сам сеобу својих родитеља, али и своју сеобу. Јер шта су сеобе? Нису сеобе само географски одређене, душевне сеобе су нам свакодневне. Можда ћете се током читања растужити и одлутати у нека друга времена, али сигурна сам да нећете остати нетакнути и равнодушни. Ауторка каже: Увијек на овоме свијету има нешто што треба опрати и помести. Стојино неказано апострофирањем правих вриједности, евоцирањем славне и тешке прошлости и топлим, исповиједним причама, свакако чисти наш ум од тривијалних и пролазних појава.
Вриједност ове збирке огледа су у чињеници да нам је за њено разумијевање неопходан плурализам метода. Не можемо посматрати и проучавати само унутрашње компоненте. Имајте на уму да је збирка помало аутобиографског карактера, да су поједини јунаци инспирисани стварним личностима које су у нашу ауторку уткали нити љубави према књизи, писању и људима. Стога, из најдубљих дијелова срца препоручујем Стојино неказано јер овом друштву су неопходне топле ријечи које нам враћају наду да ипак свијет није тиран тиранину.
Мср Невена Јовић
ИЗ СТОЈИНОГ ПЕРА – ПУТ КОЈИМ СЕ РЈЕЂЕ ИДЕ
(Стојанка Стоја Ђокић, Стојино неказано)
Стојино перо кривуда попут Зеленике, час се увлачи кроз планинске тјеснаце, час се расплини међ’ двије равне обале, на моменте, пак, пробије се кроз камене лукове и пјенушавом силином удара од рибарске чамце… По годинама млада и једра, по умности мудра и стамена, Стојанка у бјелину хартије утискује своје сјећање на причу и причање, али и оне најтананије детаље проживљеног…
Зашто ово пишем? Зато што треба нагласити да је Стојино неказано пут којим се рјеђе иде. На том путу се учи, дуготрпељиво слуша, упија све чулно попут средине фришког хљеба, а онда се све то носи са собом, али не као терет, већ као дарови чију љепоту можемо сагледати код многих осликаних светитељки на зидовима православних храмова… Ниједна од тих учених жена није живописана с празним длановима, свака од њих држи или књигу, или макету црквице, или, пак, гранчицу или бројаницу… Тако и Стојанка кроз овоземаљске стазе корача с многим даровима. Одмјерена у говору, с јасним ставом и погледом на свијет око себе ‒ док кроз своје мастило испушта бујицу малих и велих истина или свједочења…
Занимљиво је то како њене графеме кроз редове провлаче стечено драгоцјено знање и личне утиске младе женске особе. Све то ми личи на технику ручног веза, у којој свака покрсница симболизује догађај или личност коју треба отргнути од заборава… Због тога њене приче одишу снагом златних царских повеља, које се брижљиво чувају у стакленим музејским витринама…
“Шта је истина?”, провијава питање кроз Стојине редове… Ликови се нижу, поједини, већ на први помен познати читаоцу и други, чија нам судбина звучи проживљено… Балкан као мрсна трпеза, са Стојанкиног стола нуди преглед личних доживљаја и опис злокобних времена, а које најупечатљивије описује једна ријеч – ОЛУЈА…
Након олује, на голготском путу наших предака и савременика, остаје само једино довољно снажна графема, као молитва – УТЈЕХА…
Уз њу иде БРИГА, попут вјечног сукоба између гријеха и покајања, а ту унутрашњу борбу титана, међу Стојиним страницама, прекидају ПРИЧЕ О ДУШИ… То је та кап којом кропимо своје мисли и дјела, уз воду појављују се чудновати мириси прошлости, мириси драгих особа уз које смо стасавали, а све то може бити љековито на путу којим су пролазили и многи прије нас…
Тај Хипатијин Вавилон управо показује, како се искушења и сва овоземаљска бол циклично понављају, те да се неријетко налазимо на животној раскрсници, на којој проналазимо прави пут једино уз вјеру и логику срца… Тим путем, којим се рјеђе иде, већ одавно корача књижевни стваралац Стојанка Стоја Ђокић… Остаје само да јој се придружимо и апостолски доживимо ту духовну Педесетницу…
Николета Петровић, дипломирани новинар
БИЉЕШКА О ПИСЦУ
Стојанка Ђокић је рођена 1990. године у Бијељини, гдје је завршила Гимназију ,,Филип Вишњић”. Дјетињство проводи у Доњој Чађавици и Батковићу код Бијељине. Прва асоцијација на Чађавицу јој је прича о дједу Димитрију кога се не сјећа, а на Батковић топлина дома баке Василије. Истиче да воли зеленило и љупкост Чађавице и да се ту најрадије одмара и пише. Основне и мастер академске студије завршила је на Филолошком факултету у Београду, студијски програм српски језик и књижевност. Истражује из области акцентологије и лингвокултурологије.
При Градишком зборнику (Градишка, 2020) објављује своју прву причу, која је уједно и награђена. Добитница је друге награде на конкурсу о манастиру Студеници, с пјесмом Ублажи жалости моје (2022). Објављује у часописима Крило (2021), Српска вила и у зборницима, а сарађује и са онлајн сајтовима за књижевност и културу. Добитница је Дипломе Удружења књижевника Србије и Књижевне заједнице Крагујевац ‒ за посебан допринос у очувању српског језика и ћирилице. Члан је СПКД ,,Просвјета” Бијељина и Уредништва часописа ,,Српска вила”. Посебно јој је драга сарадња у лекторским пословима с Радио-телевизијом БН.
Ради као професор српског језика и књижевности у Бијељини.
