АСоглас Издаваштво Штампарија и издаваштво
ЛИНЕАРНИ ПОГЛЕД
НА ВЕРБАЛНИ РИКОШЕТ
– поговор –
Збирка која не да човеку да свисне, Са срцем на леру је ретка
књига за одрасле у којој трећину песама сигурно разуме ко српски
говори (као матерњи и кроз основну протрчао или као језик који
је учио до А1); 2. трећина је примерена кућама које имају Ризницу
и бар једну аквизитерску збирку поезије за одрасле на језицима
СФРЈ са нешто ах, Лорке, ех, Јесењина и ох, Џ. лорда Б. облигатно,
а 3. трећини капу скидају само несујетни.12 Лер–песме, иако пре–
подложне стратификацији и сегргацији, с обзиром на социо–кул–
турни пресек савременог читалаштлука, слушалаштлука и пер–
цепцијанатаријума ан женерал и тако даље, нису распоређене по
критеријуму евентуалне разине препознавања, признавања те
уважавања и обожавања нечег (у стиху) као поезије.
12 Поговор је скраћено и најширем кругу читалаца прилагођено пред–
стављање збирке М. Грбовића Са срцем на леру, која изворно обухвата
формалну (метричко–ритмичку, фонетско–фонолошку и морфонолошку),
семантичку (укључујући и средства од морфонолошких сигнала до стил–
ских фигура (локалних, текстуалних)) и мотивско–тематску анализу, као и
поглед на опус песника и његово место у канону српске поезије. Укратко:
Уколико се комби–читатељство, уважени народ 2. трећине, не гнуша
прве, а 3. (номинално свакако) учена, (ауторитарно) ауторитетска, (ста–
тусно) херметична, (међусобно) призната и (узајамно) овенчана (култур–
но–уметничка) јавност не прави отклон од прве и друге (трећине, а не оне
која увек мора да утројчи, тј. Србадије), и уистину прочита Грбовићеву
књигу, схватиће колико је за континуитет битно упорно понављати зашто
је и како Л. Костић луцидан и смео и наглашавати да С. Пандуровић није
позерски ексцентрични мрачњак случајно. Уз обзнањено да Баја Ћопић није
наклапача, (анти)агитатор и бена, латентизирано да Д. Ерић јесте певао на–
родски, али не на народну, већ на новонародну, даје се на знање да се поета
и у време ово усуђује да банално и узвишено стрпа у исти гепек и покаже
како би певао Д. Лукић да је био више слободан, а мање слободњак. Душе
као памук меке а језика трличнога, каламбуриста Грбовић, наиме, није на–
иван као А. Шантић те не чека да му какав Скерлић песму похвали, али
јесте – не просторно, не делимично ни временски, али аксиолошки апсо–
лутно у раним осамдесетим, у чијем му је кључу и накнадна памет, тако да се
удаљава од М. Антића исто онолико колико и од Б. Бизетића и Д. Трифуно–
вића, а естетско–ритмички је у оним пределима и земанима у којима дечак
прати и змаја и Змаја.
– 105 –
Терминал љубавних нерава
Лер–песме су, као учесници у саобраћају средином 80–их го–
дина 20. века у престоници поменуте Југославије, скупа, често у
добром старом јавном превозу, маркирани, а невалидирани по
дифолту и без временског ограничења, на путовању кроз сти–
хов(а)но насеље. Ко ће где сићи, зависи од станице, а има их 12:
…
Свирај то поново, Симо или, како Грбовић М. каже, песме
за музичко руво, уз обиље слатке мимезе и виртуозне парафразе,
завршиле би на касетама и евакуисале се на крају крајева из бир–
цуза пред кладионицом или апотеком, а на весељима би се повам–
пиривале као скупе и у скраћеном облику аранжиране бендовима
у трендовима док их неко не запева код Саше Јакшића и тако их
зацементира. Срећа је њихова што се објављују у време фестивала
који ревитализују новокомпоновану музику (јест, тако се зове)13
негујући тиме југоносталгију (нуспојава, неком нежељени ефекат)
и чињеницу да „у пролеће најлепше се сања“. Уз две локализоване
(где теку Сава и Брезница), једну водвиљску (Хемфри Барајево),
песме за певање су потпуно ретро (и маниристичке, а стандардно
се баве растанком, чежњом, невером, вајкањем), одн. класичне до
разгледничности („има нечег лепога у лету / и с летом нечег ле–
пога у нама“), осим (Нове) Нормалности, која је лукасовско–кон–
страктијанска, и Барикада, мегасавршене шансоне, која надилази
Арсенија Д. не само ритмички и која се дадне отпевати и као на–
родњачки дует.
…
Јетропарајуће песме су одреда караванско–веселовечерске,
али нимало пригодне а још мање угодне осим бенигних Лепти–
рића, који би пасали пубертетлијама, данас тинејџерима, наро–
чито њима стога што садрже неопходну, извесно пожељну дозу
морбидности, али је, авај, квари баштина, апсолутно непожељна,
указујући, приде, на дозу општег знања, односно упућености, у,
авај али (још увек, а можда више и не), домаћу лектиру, а помиње
и Саву, који, иако је Савановић, ипак не може без Бога. „Терминал
13 Милко Грбовић за песме своје младости користи термин староком–
понована музика истичући да су то песме које живе и дан–данас и каже:
„Кад брђанин још на свом брду осети легато стил липовачког свирања ра–
мунике, меки, без виртоуза, јер рамуника се не растура и не једе, него свира.
… Ниједну песму нисам написао а да притом нисам у себи осећао неки стари
народњак. Оно што је гурабија наспрам модерних торти, то су моје песме
наспрам модерних; па ако неке подсећају на Бају Ћопића, волео бих да се
неке одену у музичко руво као код Буце Јовановића.“
– 106 –
Терминал љубавних нерава
љубавних нерава“ не би могао да се контекстуализује премда има
радичевићевски адхортатив, тачније, прерађени прежитак бран–
ковштине савршен за шаљиве стране. Без свести какву имају за–
падњаци, подсећајући какве смо усвојили навике („жену више те–
ретана / сатире у току дана“), Грбовић циклус завршава препевом
песме аутора неумивене Русије.
…
Навалентли је циклус примењене поезије (а готово сва је по–
езија Милка Грбовића примењена) који има дидактичко–демон–
стративни карактер, али не у ономе у чему поета иначе предњачи
лексички као иноватор (квалитетни оказионализми и високопо–
тентни неологизми како именицом, тако глаголом, не заостају ни
остале променљиве врсте речи чији су скупови отворени), већ у
оном што неуцвељиви песник (а шта друго него) уримљава ле–
ксички сведочећи епоху. Лингвореалан, Грмилко је нимало ко–
ректан, често безобзиран и примерено сиров: он не банализује
осећања, већ констатује ситуацију. У овом циклусу примећен је
озбиљан ауторов пропуст, који је уједно и уредничка катастрофа:
занемарена је чињеница да би читаоца можда понизило ако би
се објаснило ко је Коњ из песме Чекалице и њеног додатка, али се
није повело рачуна о томе да се доминантно не зна ко је на коњу,
а још мање с ким момак (ускоро не баш јасног статуса а и значења
(реч)) разговара. Ко ли је тај Књажев?!?
…
Живадинка је створена за кабаре како на градском тргу, тако
и за кабаре који се одиграва од стола до стола. Извођач би, у дру–
гоме случају, сходно узрасту, аутфиту, стајлингу и квалитету (и
квантитету природних) зуба гостију, цењеном публикуму на ухо
шапутао делове Бруцошке елегије, али би се добро замислио кад
би ли која лепша половина устала и запитао се иде ли до тоалета
(песма ју погодила) или кући (увредио је Сусрет). У првом случају
извођач ризикује да на тргу по ком просипа срце присуствује ил
овацијама ил налету ципела на се, а може се збити да велико фи–
нале и Све заправо тужне под/пред подијумом дочека само Мил–
ко, ако се затекао у пролазу па застао да чује шта је Грбовић хтео
да каже.
…
Од нехаја капи су апсолутно стендапичне, с тим што је нуж–
на висока доза суздржаности од перформативности како би се из–
бегло преглумљивање у/при приказу љубавног бродолома, који је,
јашта, лингвореалан, а без капљице патетике. Та охохо типска, не
– 107 –
Терминал љубавних нерава
нужно типична прича о раскиду, како се то говорило, из пера М.
Г. не може п(р)оћи без устиховљавања свакодневног говора, којим
социо–културно, старосно и ареално профилише актере. Без об–
зира на сва унутрашња сагоревања, за која не знамо код кога су
прво почела, знамо да је он тај који је први почео, а није извесно
да ли је он први рационализацијом доспео до реалности, у којој,
као и у сваког ко је први почео а после би да ексхумира ћутњу,
„има нешто“.
…
Слободан дан нуди по песму за сваки радни (додуше, у сис–
тему у ком је викенд дводневни, када је Десанка земљом ходила)
и прилику да се слушалац ли читалац ли обрачуна са Вечитим
питањем под условом да Корпа цинизмом напуњена не блокира
приступ срцу. Слободним даном, што значи да се песме читају
у кафеу уместо новина и друштвеномрежних постова (осим ако
песма по песма није тај пост), сазнајемо да није песник, да није
опевани мушкарац, већ да је сваки човек мушког рода и пола „за–
несен, откачен и ћакнут“ и да је сваки „у живот“ залутао, а само је
Грмилко залуто.
…
Занавек принцеза обилује сонговима, али се чита, казује,
слуша за столом Блуз, којим поета у кафану без музике доводи
конзумента првог слова азбуке, односно самогласника а. Краљ са–
жимања покојног партиципа који се држи под именом глаголског
придева радног, Милко Грбовић у Блузу, као и обично, а згњечи
„к’о бедног крпеља“, али му је сваки перфекат, макар и крњ, фо–
нолошки и фонетски пун! Гутајући обилато и фино зачињено ин–
тервокално а, кафански човек мљацка и ужива у пунозначном а,
келнер рецке броји, не зна где је стао, стигао до сто, зову га за сто:
„А ја плаћам данак неком другом кову
и другом аршину, којим живот мерим,
па са истом стрепњом чекам сваку нову
и са сваком новом исто одтреперим.“
…
У Тезејевој кожи опевана је генеза једне опчињености која
се назива заљубљеношћу, а главни јунак (делимично посматрач
(примећивач такорећи), делимично актер) сада је пред пензијом,
ако већ (и) није велесретни власник ваучера, што бива јасно под–
насловним присећањем под Јадима младог одликаша. И у овом
циклусу, дакле, будући лингвореалиста, Грбовић и микротопоно–
мастички дочарава епоху. Факат је да многи и многи од Милкових
— 108 —
Терминал љубавних нерава
времеплова уримљују називе, појмове и категорије који су одго–
вори на питања која највише вреде, а један део није из популарне,
већ из бивше опште, сада високе културе, што најбоље илуструје
Празник урими. Главна јунакиња, пак, није из доба ЈУ(р)е, но, она
је и она јесте Аријадна, али каква? У овом циклусу она није ергон,
већ иницијатор ергона, с тим да остаје јунакиња, макар на нивоу
стиха, и то јунакиња која је субјекат и од које и поводом које се,
кроз присећање или не, креће ка вечној истини:
„Све Јулије јуре пробисвете.“
Песме окупљене око Тезеја постављају питање да ли су иро–
нија и цинизам најбољи одбрамбени механизам или ефикасна
средства за депатетизацију живота. Почев од Ванземаљке па до
Цветоцида, ово су песме за под прозор. Са цветом у руци, тезеји–
чне стихове под пенџером сме да декламује само данашњем одли–
кашу сличан само ванземаљки сличној. Па ком игле, ком плетиво!
Односно, неком тик, а неком ток!
…
Срчане барикаде скривају песме за: 1) стабилне парове и чи–
тају се у фотељи, уз чај, када почну кише, и 2) осамљене, под ће–
бенцетом, али исто уз чај, ако пропада снег. Прерастанка: Поклон
је, са једне стране, песма која не ремети сигурност али не подржа–
ва уљуљкавање, а са друге је песма за пребољевање; то је најпре–
болнија песма М. Грбовића, којом је Грмилков Александар стао уз
Павла и јабуке рајске В. Илића. Барикадни циклус треба да чита
изнова и изнова свак који ужива у рими и истинама које оне до–
носе, с пуном свешћу да некад се само чини да „нико неће пешкир
због мене да баци“.
Барикадичне песме скривају и препев једне Бајронове мајс–
торије, а ни остале, Грбовићеве лично, ни феминисткиње не могу
да осуде, иако се Милко силно труди да им стане на жуљ, али не
зато што су феминисткиње, већ стога што поета хода искључи–
во по жуљевима (Кад би неки прескочио, то не би био обзир, већ
дискриминација!). Ово су, ерго, песме за сигурне у себе и људе око
себе, за оне који увелико имају срчане барикаде (у обрнутом пра–
вцу зашиљене од ових из Грмилкових песама), и треба да се читају
без жала и када прође савршено Лето. Не морамо му се враћати,
оно ће нас дочекати испред Барајева
„да нам срца окалеми
и изнедри крхку грану
с пупољцима заплавелим“.
– 109 –
Терминал љубавних нерава
У присоју срца шћућурена је магнификантна Душа љубави П.
Пајића, коју је Милко Г. ушушкао својим стиховима, док недалеко
од ње кути и препеван Смирновљев Лом, око ког буја Грбовићева
поезија. Ритам Европе (рекло би се данас), а уистину ритам антич–
ки, хелмски, ритам субстрата у песми Нек љубав не цвета, а потом
слог матерњи, завичајни, лични у шак–песми Бубамара и ритмо–
ви позних романтичара колико и вредних и прецизних модерни–
ста пронашли су нове слогове, укровили нове лексичке преплете
и испричали заувек исте, занавек другачије а довека непоновљиве
песме, које се казују у шетњи стога што певају о веверицама и не–
верицама, скривеним стазама, зајесењеним душама усред маја и
засеверљеном присоју срца.
…
Срчани сеф Милка Грбовића отвара се на седељкама љуби–
теља поезије, каквих никада није престало да буде, на пример, у
Жупи александровачкој, која Грбовић Милка назива господином
песником, неупоредивим ни са једним који је у 21. столећу кази–
вао стихове у расинском виногорју. Врцави почетак седељке озна–
чила би Себичност, а Љубавни сонети би покренули расправу о
праву песме да се назове сонетом. Не дирај стару … песма је којом
би се учесници вратили поводу окупљања: поезији, али би их,
авај, ГлаГолска времена одвела у разглабање о оправданости упот–
ребе глаголског уз глагол. Наредни покушај повратку поезији чи–
тањем песме Опрости довео би до потпуног фијаска седељкиног:
ни стих се више не би прочитао, него би се наводио сада академик
М. Бећковић, а љубитељ поезије који би декламује песму коју је
призвао господин Грбовић запевао би после трећег–четвртог сти–
ха, чим се неко дохвати гитаре. За све је криво музичко уво!
…
Срчани обручи се читају на брегу, на позорници, трибини, на
столу, на седмом небу. Циклус илуструје поезију и поетику Милка
Грбовића пер се, укључујући и склоност му да ремети временску
линију, као у песми Урезано у кору дрвећа, где онај са ваучером м
о р а да прокоментарише данашњу младеж. Но, то је Грмилко, он
мора да ларма, али мора и да ћарлија; он коментарише и кад је без
коментара; он не мудрује, он је мудар и лично признаје:
„Кроз ребра ћу своја / лично да проклијам.“
…
…
Нек стих буде наш бедем, нек песма опојаса, опаше свако срце!
Дорћол, децембра 2023. Борислава Деспић
