АСоглас Издаваштво Штампарија и издаваштво
ПРЕДГОВОР
Записујући инспирације, размишљања.. Ослушкујући своју душу из које извире као вода из азне… Претакајући слова кроз поезију у свој Свјетлосни траг који као ходајући споменик крчи свој пут. Откривајући непроцјењиво богатство у нашем исконском Азбучном писму, гдје свако слово има своје значење, као и њихов изглед и гласновни изговор, увиђам хармоничну везу са природом и њеним принципима. Деградацијом и површном приступу нашем писму и језику, прекнула се та везивна нит са природом и Духовношћу, утапајући нас у глобалне безличне масе.
Упознавајући наше писмо дошао сам до следећег значења Азбучних слова: Аз Буки Вједи Глагол Добро Естс Животе зело Земља Иже И Како Људи Мислите Наш Он Покој Р-ци Слово Тврдог Ук Ферт Хер Чи Џевр Шћа. Растумачењем самих значења слова долазимо до њихове суштине: Ја Бог, видим речи и дела добра. Ја сам жива сила земљиног простора и знам како људи мисле. Наш Оче, опрости и реци слово закона правилног учења. Дај нам, овде чашу знања, у узаврело легло твоје, на земљу, одмах.
Азбука нам открива неопходност посједовања знања и доброте ради наше уравнотежености и распознавање истине од лажи и обмана, усмјеравајући нас да у себи развијамо Божију креацију. Сваки човјек има у себи дар јединоствености…. Нема нигдје своје копије као и тренутци садашњости, који су непоновљиви и у којима се одвијају сва дешавања и радње.
Све има смисла, када се вриједности и чињенице поставе на своја права мјеста, чинећи хармонију у којој живот човјека представља непроцјењиво богатство, моје су темељне поруке које сам кроз поезију покушао нагласити у својој другој збирци пјесама
МОЋ ПОЕЗИЈЕ
Пјесник из Гајева Горан Јотановић успјешно крчи свој пјеснички пут. Пут који је изазован, тежак, али њиме се мора запутити сваки пјесник, свако ко у себи носи сјеме ријечи које полаже у бразде, то јесте, будуће пјесме које га свједоче у своме Овдје и Сада. Овај пјесник то, не само интуитивно, но и свјесно зна, отуда и његова неутољива жеђ за пјесмом, за инстинктом, жељом да каже, укаже и да се тако и на тај начин свједочи, говори о свом, односно нашем трајању и истрајавању на пољима живота, властите и колективне егзистенције.
Тематски и идејно Јотановић, као и у претходној збирци пјесама, у самој жижи пјесничког исказа рани село, његове сусељане, начин живљења; те, отуда његове пјесме у себи носе и оно, могло би се рећи фолклорно, рустикално, народно. Али, истовремено и оно што се односи на свјетско, цивилизацијско са свим оним што прати, води и заводи савремени свијет. Свиреп, свијет без компромиса, савјести и морала. Укратко, свијет без човјека у своме средишту. Могући, али и једини излаз из зла овог вијека пјесник види, препознаје у поезији. Стога и каже:
Да не будемо ни судије, ни тужиоци,
Истицањем знања и доброте,
Преко слова, стихова, строфа, промовисати
Уобличавањем у предивне могућности поезије.
А исконски се може пјевати само онда када се дух уздигне и засија у свом правом сјају, а душа смири и ослободи свих могућих ниских страсти, похлепних пожуда, и када се загледамо у широки хоризонт, када проширимо видике, разбистримо ум, умијемо да осјетимо, да гледамо – да видимо сусталог тежака док ради на њиви, пун зебње и зазирања од неимаштине. Везано са тим Јотановић пјева:
Гледам нашег вриједног тежака,
У очима му се сумња види,
Не ваља му никако рада рачуница,
Осјећа да му зараду узима увознички лоби,
Они што их отхрани проја и гибаница
Сада су се с краватама против тежака окренули.
Без поговора, ови стихови пластично, сликовито рефлектују одраз стварног стања, ћуди и нарав појединаца који су, у метежу властитог битисања, изгубили лице човјека, свој образ, они који су негдје изгред изгубили, превидјели своје коријене, све оно што је људско. Пјесник им се загрижено, с пуним правом, руга, али их и сажаљева. А, требали би се угледати на пчеле, на те дивне инсекте, и бити као природа, бескрајни и дарежљиви.
И, не само горе истакнути стихови, кроз цијелу збирку с протежу пјесме у овом духу испјеване, те се стиче утисак да оне, заправо, истичу, проистичу једна из друге, да се допјевавају да би, најзад, у једним гласом громко, одважно проговориле о ономе чиме је њихов аутор заокупљен. И оно што га весели и тужи и чему се диви, и оно што презире, шту му се гади. Има у пјесмама подоста онога што се назива Мучнином.
Наравно, пјесник је силно заокупљен и родољубљем, он страхује, брине о нашем народу, посебно оном који, у лудилу свјетских силника, на свом огњишту, својој дједовини немају право да живе животом достојног човјека. Он силно пати, ужасава се патњама, страдавању једног поносног, одважног народа. Сљедећи стихови о томе дословно кажу:
Имали смо нашу парохију
И у њој урије најбољу земљу,
Имали смо молитве у сваком Манстиру
Политику као вјештину племениту,
У својој свијести снагу духовну,
У срцу љубав према своме Роду?
Питања су која ће нам кројити судбину
И одредити нам припадност Србску?
Човјек је биће које се спознаје и које спознаје. Међутим, у овом апсурдном добу технике и науке, као да нам је пала магла, тама на поглед, те не видимо, заслијепљени смо, збуњени, самим тим и престрављени. Поводом тога Јотановић нуди сугестије:
После вишестољећних тамница,
Уласка у ропство дигитално
Назире се буђење бијелих душа
Да би се своје постојање спознало.
Очито, пјесник је на трагу тражења смисла у безнађу хаоса, упорно трага за излазима из сивила, учмалости огорчене свакодневице. Свакако, у том прегнућу пријеко је, императивно, познавајући до самих костију своје лично биће, али и историјски ход васцијелног свог рода. Спознати то, преживјети превирања, вртлоге и вирове кроз које промиче сваки честити, усправни човјек, племенита, срчана нација као што је то, као мало која, наша – српска. У томе се слуди пјесникова њежна, чедна хтијења која је овјековјечио између корица ове позамашне, мисаоно и емоционално набијене, згуснуте збирке.
У њој је аутор тражио и нашао човјека, управо, онаквог какав би и требао да буде: искрен, добронамјеран и широкогруд. По свему, тај и такав је он. И, ево разлога да га слиједимо, то значи да га читамо, ишчитавамо, а онда ћемо стати пред властито огледало и признати ко смо и шта смо.
У овој идеји заснива се цијели пјев, цијела епопеја кроз коју нас је аутор здушно провео.
Душко Ж. Поповић
У Доњим Вијачанима,
09.12.2023. године
