АСоглас Издаваштво Штампарија и издаваштво
АСинфо: На самом почетку овог разговора реците читаоцима нешто више о себи, ко је Ђорђије Бојанић,одакле је, од када пише?
ЂОРЂИЈЕ: Свако од нас живи два живота или има двије (ауто)биографије, један живот је онај спољашњи који могу да виде сви и други је онај унутрашњи који живимо у себи, дубоко интимни и личан. Говорећи административним језиком основних биографских података рођен сам 1968 године(мени посебно значајна година због студентских немира широм Европе и вјерујем да одатле долази неки бунт у мени) у Никшићу, граду који је по много чему специфичан, некада град пива, челика, добре музике и великих умјетника а на нивоу Црне Горе био је и остао једна врста авангарде у усвајању свјетских трендова у умјетности и у начину живота. По занимању сам историчар мада је књижевност била и остала моја прва и једина љубав и ту љубав и данас живим и посвећен сам јој до краја. Пишем или прецизније речено стварам откако сам научио слова јер и само читање је стваралачки чин који читалац живи у својој машти и у свом доживљају онога што је прочитао а већ кад је ријеч конкретно о писању први неки покушаји да изразим и изнесем своју интиму у стиху догодили су се још у основној школи, са неким озбиљнијим покушајима кренуо сам у средњој да би настао један период дуже стагнације да бих након тога кренуо поново са писањем интуитивно осјећајући да је након одређеног животног искуства и духовне зрелости дошао тренутак кад бих могао поново да се латим пера. Али сво то писање сводило се на оно већ познато “писање за своју душу” и то је све некако остајало разбацано у рукописима да бих касније, у разним књижевним групама, “Класицима књижевности”, “Амикусима” и “Месечевој групи”, одлучио се да од тога нешто и објавим и позитивне реакције на које сам наишао дале су му додатно охрабрење да кренем даље. Сљедећи корак, на који је пресудно утицала моја боља и љепша половина, њој је ова моја књига посвећена, био је да се укључим у разне регионалне књижевне конкурсе и са тим кораком који је лично за мене био пресудан дошле су и награде и признања.
АСинфо: На конкурсу за 7.Дринске књижевне сусрете добили сте награду за поменути рукопис који у самомназиву већ упућује читаоца дасе замисли,да се запита о чему то аутор пише и зашто баш тај назив и реците утиске са одржаних сусрета?
ЂОРЂИЈЕ : Велики сам заљубљеник у природу коју доживљавам на пантеистички начин јер Бог је присутан у сваком сегменту своје творевине. Истина да ми још од Адама живимо у једном палом свијету а до тада је постојала пуноћа и цјеловитост бића и да је сама богочежњивост коју човјек носи у себи жеља и вапај да се у сусрету са Богом та цјеловитост и пуноћа бића врати. Занимљиво, то наглашава и философ Бела Хамваш, да све цивилизације и духовна учења говоре о тој једној палости која је настала након једног духовног расцвата и живљења у пуноћи свог бића. Ниче се дивио пресократовским философима сматрајући да су они носили цјеловитост свог бића у споју аполонског и дионизијског и да декаденција и назадовање грчког духа настаје од Сократа који је одвојио разум од страсти. Како год, ја сам насловом “Исписан кругом ријеке и птице налазим праслику своје душе “, који ми је опет сугерисала моја боља и љепша половина, хтио да изнесем једну лијепу пјесничку слику, свој доживљај повратка у духу оне Русоове максиме “натраг природи “, један дубоко интимни доживљај свијета прије пада, онако како га је Бог створио и сваки дан свог стварања пропратио ријечима “и би добро”, на крају, вјерујући и водећи се оном максимом коју је Достојевски изрекао кроз лик Митје Карамазова да ће љепота спасити свијет. Утисци са сусрета су изванредни, то је једно драгоцјено и умјетничко и животно искуство и најљепша и најрадоснији потврда и афирмација онога што радим и чиме се бавим.
АСинфо: Да ли је ово ваша прва збирка и колико је дуго настајала?
ЂОРЂИЈЕ : Ово је моја прва књига и она је настајала цијелог мог живота. Сво моје животно искуство, сав мој духовни опит, сва моја душевна превирања и ломови, све моје запитаности и сумње, на крају, сва моја вјера, нашли су мјесто и израз у овој мојој књизи.
АСинфо: Рецензент за ову збирку је у једном дијелу рекла да “Умјетник може написати смоједну књигу која је књига његовог живота“ ,да ли је ово књига вашег живота и шта је чини тако посебном?
ЂОРЂИЈЕ:Свака књига је једна врста тестамента, завјештање које умјетник оставља иза себе, лабудова пјесма и велики Бранко Миљковић то је најбоље изразио стихом “исто је певати и умирати”. Да ли ће ово бити књига мог живота то не знам, ово је моја прва књига у којој је уткан и артикулисан кроз пјеснички језик сав мој живот и зато ми ова књига посебно значи и исто тако ми је посебно драга.
АСинфо: У “Црној песми“ кажете једом стиху
“Свијет одавно вене, за цвјетање је потребна снажна вера и јасна визија“,
да ли човјек загњурен и отуђен у проблеме савременог живога може доћи до тог стања када живот има смисао и када цвјета?
ЂОРЂИЈЕ: Никада није било лако живјети и свако вријеме и свака генерација тражили су своје мјесто у одређеном поретку ствари које је као лице бога Јануса носило двојство и непомирљивост и подијељеност. Иако данас свијет дјелује уморнији и декадентнији и апсурднији то не значи да је ово дефинитивно изгубљени свијет, једноставно ово је свијет у коме је проблем искључиве индивидуализације и потпуне отуђености узео више маха, постао акутнији и радикалнији и да човјек и као индивидуа или појединац и као члан колектива или заједнице, мора да крене, како би рекао Виктор Франкл, “да се лијечи смислом”, да нађе смисао свом животу, свом постојању, једино тако и на тај начин човјек постаје личност и његов живот има вриједност.
АСинфо: Реците нешто више о вашем пјесничком језику,стилу ком прибјегавате, рекао бих да имате богат пјеснички језик али очигледно избјегавате устаљене форме изражавања, строгу подјелу на слободну форму и везан стих…како бисте то објаснили просјечном читаоцу, вама је суштина очигледно изнад форме а форма опет ваша?
ЂОРЂИЈЕ:Тешко је објаснити било коју умјетничку форму, нарочито пјеснички језик, који је најособенији и најличнији умјетнички начин изражавања. У том неком магновењу, у том неком понирању у несвјесно, у једној врсти трансцеденције и созерцавања спонтано се рађа и мисао и пјесничка слика па и сама форма и на крају оно што за самог умјетника постаје важно како и у којој мјери је успио да изрази себе, како и у којој мјери је успио да артикулише и преведе на пјеснички језик те своје силне унутрашње импулсе.
АСинфо: У пјесми ’’ИПАК“ кроз стихове
“Ноћас мој ум ћути потонуо у срце“
звучите на тренутак духовно, светоотачки поучно, да ли она назначује боголикост праслике душе којом завршавате пјесму или је пјесник слика и наговјештава нешто друго?
ЂОРЂИЈЕ: Сами Господ наш Исус Христос у својој проповједи је нагласио оно најважније “будите савршени као што је ваш Отац небески “. То значи да човјек увијек треба да тежи и да ради на томе да буде бољи. Људска душа је нешто непроцјењиво и најдрагоцјеније и самим тим она је позвана да буде боголика а поменутим стихом и пјесничком сликом хтио сам да ту изабраност и позвање нагласим и учиним сликовитијим.
АСинфо: Да ли постоји нешто у овој књизи што је за вас можда најбитније да би се истакло будућим читаоцима, неки мотив или пјесма или стих или нешто што вас је нагнало да напишете књигу?
ЂОРЂИЈЕ: Тешко да могу да издвојим нешто што би било најбитније, неку основну поруку коју бих могао и морао да издвојим, у том случају рачунам на сарадњу читаоца, на њихову помоћ, у нади да ће они у свим тим фрагментима наћи нешто своје и то је нешто што би ме истински обрадовало. Исто тако тешко је објаснити и потребу за писањем, оно долази спонтано и живи по неким својим само себи знаним правилима ако се то може тако назвати.Једино што умијем да кажем у своју одбрану, да се мало послужим Декартом, пишем као што постојим, постојим јер пишем.
АСинфо: сматрате ли да хиперсензибилни људи , уметници уопште на неки начин говорећи кроз дјела бране од сурове стварности , ја сам то у једном разговру назвао “умјетност из самоодбране“ тј реакција мисаоно духовног бића на спољашни свијет, који је често груб и суров, да ли је језик на ком умјетик говори превише суптилан и мекан, и да ће тек
ЂОРЂИЈЕ:Писање јесте једна врста самоодбране, одбрана свог бића, не само од сурове стварности већ и у остварењу што потпуније слободе и ширења простора и граница свом битисању и постојању. Поводом тога Виљем Блејк написао је свој чувени афоризам: “Да други нијесу били луди били бисмо ми”. Чињеница је да су пјесници сензибилнији људи и самим тим пјеснички језик и јесте и суптилан и мек као најдубљи излив душе и највиши израз духе и у томе је његова посебност и љепота и без обзира на бројне умјетничке правце и експирементисања у личном умјетничком изразу и трагању за новим он не треба и не смије да буде другачији.
АСинфо: Понекад Борини стихови “ о нечему лепом, певао сам слепом и све своје истне спевао сам глувом“ звуче страшно али умјетници ме очаравају јер не посустају да дају од себе оно најбоље без обзира на то колико свијет око њих био груб за њихова чула и сензибилитет.Како ви видите однос свијет-умјетник , да ли су друштвен околности битне за инспирацију тј настанак неког умјетничког дјела? Тј да ли би умјетници више стварали када би имали већу подршку и када би њихов статус био на завиднијем нивоу?
Друштвене околности могу да имају одређену улогу али оне нијесу пресудне. Потреба за стварањем постојала је увијек и у сваком времену а друштвене околности могле су да диктирају неке потребе, захтјеве и очекивања, диктирају свој укус али истински умјетник, као аутономно и слободно биће, остаје свој и привржен својој умјетности, без обзира на све.
АСинфо: Нека ваша порука читаоцима и свијету уопште?
ЂОРЂИЈЕ: Будите своји и будите у себи слободни и не дозволите да било ко диктира и управља вашим животом. Свако од нас је јединствен и на свој начин посебан и то је оно богатство које треба прво да његујемо у себи а онда да га уносимо као свој лични дар у општој размјени дарова са другима. Али да би се то остварило на прави начин потребно је да у себи носимо љубав јер, како каже апостол Павле у својој посланици Коринћанима “ако немам љубави ништа сам”. Вјерујем и живим за свијет слободних и срећних људи, свијет у коме ће не интерес већ љубав да буде темељ сваког међуљудског односа.
Разговор водио
Дејан Спасојевић
