У припреми збирка пјесама “ КАП ЖИВОТА “ Здравке Пап

Благородна душа поезије

 

,,О срце, ако незналица каже да ће са телом

нестати и душа, реци јој:

Цвет ће угинути, али семе остаје.”

– Џубран

Човек као биће, као твар, састоји се од телесног и духовног, од тела и душе. Од рођења та два принципа допуњују један други, а како човек сазрева и стари, та два принципа су у непрекидном сукобу. У хришћанској традицији душа је најважнија основица људског битисања у вечности, и по Светом Писму живот душе има три периода: живот душе у телу човека, живот душе ван тела до Васкрсења и живот душе са васкрслим телом у вечности. Душа као феномен, као та поменута бит, у светској књижевности вековима је била мотивски веома заступљена, а тако је и данас. Потрага за сопством најчешће започиње од душе, путеви и путовање у потрази су увек другачији, али је циљ увек исти. Душа је, поред љубави, родољубља, природе, једна од најзаступљенијих мотива у збирци поезије ,,Кап животаˮ ауторке Здравке Пап Николић. Начин на који се ова песникиња бави душом у својој поезији је јединствен и аспекат сагледања како своје, тако и душе других, али и оне универзалне, људске душе, са свим њеним притокама које јој доноси живот.

Већ првом својом песмом ,,Створена из сузеˮ одгонетнула нам је зачетак живота душе, која као што новорођенче плаче на рођењу, тако се и она, душа, рађа од суза, заједно са њиме. Ова песма је дубоко интимна, аутобиографска, готово лична карта песникиње, која преиспитује свој живот обраћајући се својој души, јер делећи заједничку судбину деле и чисту савест, коју не би мењале ни за ниједно боље време:

и немој никад да се кајеш

што си рођена у погрешно време.

Читава збирка подељена је у 5 циклуса (Створена из сузе, Пустиња срца, Молитве моје душе, Уклета птица, Песме моје), а овај први циклус отвара поменута истоимена песма (Створена из сузе) коју прате још неколико песама у којима је душа централни мотив (Душа, Запис моје душе, Моја душа, Уцветала радост душе) и представљају интимну лирику, где песникиња говори о себи и својим најдубљим емоцијама. Поистовећујући душу и срцe, љубав између мушкарца и жене сагледава у спајању душа, где тако спојени у једну душу одлазе у Рај после овоземаљског живота: ,,и отићи у рај, у једној душиˮ. Та константа љубави провучена је кроз све песме у овој збирци, посебно у циклусу ,,Пустиња срцаˮ. Песникиња, говорећи о својој души говори и о оној универзалној мисли о души као твари:

                                                          Моја је душа суштина,

У којој игра истина и правда

И у којој певају радост и срећа.

 

Потврђујући у последњој строфи ове песме да је душа заправо ,,извор љубавиˮ у којој се ,,играју и певају деца/ И у којој анђели испуњавају жељеˮ. У тој једноставности поимања душе песникиња Здравка Николић Пап најближа је сензибилитету и духовном стваралачком путу великој ,,песникињи душеˮ Десанки Максимовић, која се у својој поезији највише и бавила душом и тајнама душе, те говорећи о томе владика Лаврентије за Десанку и каже ,,велика благородна душаˮ. Бавећи се душом, песник се заправо бави животом у вечности, јер све је пролазно осим душе и све је узалудно осим љубави. Томе сведочи и њена песма ,,Кап животаˮ по којој је и читава збирка добила наслов. Оба песма говори о вечитој теми – пролазности живота, која је заокупљала песнике од настанка писане речи, али песникиња припада оној другој страни која у тој пролазности види лепоту тренутка:
                                                               и расти, и цветај,

у последњој

капи живота

 

попут највећег песника свих времена цара Давида:

Стазу живота ти си ми открио,

пун радости пред тобом ћу бити.

Вечне су дивоте у твојој десници (Пс. 16).

 

У суштини, у сржи свеколике поезије и стваралаштва ове песникиње је хришћанска мисао, па и онда када пише о љубави, јер дивна Здравкина поетска душа пише и о љубави узвишено, али и човечански, о нискости страсти и залудним очекивањима, усуду неузвраћене љубави и односу мушкарца и жене, где је срећа исто што и стрепња. ,,Пустиња срцаˮ је циклус који задире у интимност и страсти између мушкарца и жене, о свим осећањима која прате међусобни однос, а та амплитуда се креће, колико у правцу усхићења, толико и до највећих разочарења. Одмах иза душе, срце има своју лирику, па овај циклус и започиње песмом ,,Срцеˮ, настављајући до последње песме из циклуса да сагледава сва лица љубави из угла срца:

Пресеци мук

и кажи наглас шта мислиш о љубави,

у крилу несрећних и тужних.

(Срце)

И срце пита душу, јер једно без другог не могу:

Ко хоће да воли,
нек се сакрије у души
и чека да му срце каже,
воли га и не дај да ћути.

Веома вештим поступком у мотивској разуђености песникиња бокори сваки свој стих, желећи да остану за њом као трагови у времену, трагови у вечности. Трећи циклус збирке ,,Молитве моје душеˮ опет проговара душом, молитвено, псаламски, давидовски… У својим песама обраћа се посредно или непосредно Господу, кроз молитву, како личним:

Боже мили/ Немој ме оставити саму (Боже мили), тако и колективним гласом моли за човечанство:

Господе, светињо,

милости безгрешна,

окрени се човеку

и спаси га греха.

 

И то колективно се непрестано укршта са личним, указујући на то јединство и припадање човека колективу – људима. Молитвом се душа освештава:
,,молитвом душу да освештамˮ,  та иста ,,душа у молитви верује, прашта и моли/ и чека на вратима рајаˮ (Није то ништа, сине). О тој великој, благородној души песникиња сама открива себе:

                                                      Дај ми, Боже,

све што срце жели,

да помогнем

себи и другима.

 

Јер највиши облик пребивања на земљи је жеља да помажемо другима. Јер молитва за некога је најјача сила на земљи и Небу. Искрена молитва за другог човека може прећи све баријере времена, простора и усуда. Родољубиви моменат четвртог циклуса ,,Уклета птицаˮ истински је крик за свим неправдама кроз историју коју је Србија и српски народ доживео и доживљава. С три песме (Уклета птица, Косово поље и Нека буде) ко с три прста, песникиња се крсти у молитви за свој народ, вапијући Богу за помоћ и спасење:

Помози, Боже,

не дај душманину

да се радује и рађа

на гробовима наших јунака.

 

Ове песме су јуначке, уз трубе и кимвале, славе јунаштво и славну историју, али и оплакујући мртве, желећи да се правда некада и на земљи спроведе.
Разговор са поезијом манир је сваког песника, својим песмама се често песници обраћају као деци, као свом уздарју, а песникиња у песми ,,Песмеˮ, попут нашег великог романтичарског песника Ђуре Јакшића, својим песмама обраћа се као ,,тићимаˮ:

Песме моје,

тићи разиграни,

стихом ја вас китим,

по срцу вас слажем.

 

Ђура Јакшић у свом двопеву ,,На Липаруˮ обраћа се песмама као птицама:
,,Моје тице лепе, једини другариˮ у дијалошкој форми, када му песме или тићи одговарају, док песникиња Здравка Николић Пап у форми монолога разговара са својом поезијом, тј. са собом. Тај разговор са душом води у свим својим песмама у овој збирци, течним стихом, симболиком, богатим песничким сликама, у свакој својој песми надграђује свој таленат, а будући да пише од својих најмлађих дана и да је тек у својим познијим годинама одлучила да се потпуно посвети писању и објави своје песме, са сигурношћу могу рећи да ће ова песникиња у наредним годинама пружити песничкој сцени још много добрих песама, тражећи себе у различитим формама и у свакој форми бивајући све боља, креативнија и потврђујући своје место у савременој поезији, која је добила још једну благородну душу.

 

Мср Невена Милосављевић

 

…………

ПОЕЗИЈА ДУШЕ

 

Песникиња Здравка Пап спремила је за штампу другу збирку поезије ,,Кап живота“, која се истиче и квалитетом песама и мотивима којима доминирају у њима.

Њена прва збирка ,,Камена душа“ задобила је симпатије читалаца, несумњиво је да ће се то десити и са новом збирком, јер нас је ауторка навикла на песме које одишу животом и откривају тајне душе.

Душа је један од мотива који посебно заокупља мисли ове песникиње, што говори о религиозности и утемељењу у хришћанској мисли, њеном дубоком уверењу да је душа оно што нас води кроз живот и да је душа огледало човеково.

 

“Моја је душа извор љубави,

у којој се играју и певају деца,

и у којој анђели испуњавају жеље.“

 

‘’Моја је душа извор љубави,

у којој се играју и певају деца,

и у којој анђели испуњавају жеље.’’

 

 

Повлачење је одбрамбени механизам умјетника у односу на спољашњи свијет, на понирање у умјетност,што сам негдје назвао “умјетност из самоодбране“. Борба коју живот намеће често захтијева од нас да радимо и ствари које нисмо баш вољни јер нас опомиње савјест да будемо људи и хришћани да се не лактамо да бисмо дошли до неког циља, што се види у стиховима:

 

“У борби за живот

све је наопако,

у грабежу који те тера

да прескочиш савест.“

 

 

И стихови:

“Летиш од немила

до недрага

и тражиш осмех

који ће те сачувати

од увреда и злобе.“

 

 

 

О лукавим људима у пјесми “ЛУКАВ ЧОВЕК“ пјесникиња каже:

 

Лукав човек,

увек је спреман

да се претвара и лаже,

не жели истину да каже.

 

Правећи дистанци и сугеришући заправо какви не треба да будемо.

 

 

Као централни утисак и поруку ове књиге одабрао бих стихове из  пјесме КАП ЖИВОТА

 

“Не пружај руке

и не моли човека,

и буди дрво и цвет,

и гледај високо,

и сањај да течеш

и пловиш по небу,

и сијаш ко сунце.

И немој да кукаш

 

и немој да плачеш,

и немој да паднеш!

И буди лепота и радост,

и носи доброту у срцу и души,

и цвркући, певај и играј.“

 

У другој цјелини ове књиге ауторка пјева о љубави, али не само о чулној него и узвишеној према Богу и ближњима.

 

 

Кроз њену поезију осећамо утицаје учења духовних отаца, мисли великих песника и филозофа, а понајвише искуство, животно искуство једне жене која посматра свет очима душе, која признаје само невремена и олује, јер мир који настаје после олује је непроцењив.

 

 

“Немој да вас

живи живот

и одведе

где се мери

шта имаш

у врећи.“

 

 

 

 

Корачајући кроз живот смјело убукавши “чизмице живота“ ауторка стиховима одсликава све што је успут задеси,људе које сретне,и отиске које они оставе на њеној души јер нико никога  у животу нисмо случајно срели, неки људи нам измаме осмјех на лице а од неких научимо лекцију како да постанемо бољи, да трпимо увреде и не постанемо исти.Умјетност је проћи кроз чопор вукова ,а остати јагње, постати пјесник јер “’шта је ово скупа свеколико до општега творца поезија“ Петар Петровић Његош.

Хришћански гледано као што нам је заповиједио патријарх Павле “бити увијек људи, а никад нељуди.“

 

У стиховима

 

“У сузи пронађеш

све што ти треба,

и радост и срећу.“

 

Срећемо његошевске мисли да је човјеку готово исто пјевати као и плакати тј да “Чашу меда јошт нико не попи што је чашом жучи не загрчи, чаша жучи иште чашу меда, смијешане најлакше се пију“.

Градећи себи својествен стил, доминантно слободан стих,  ауторка крчи пут до свог дјелића поетског неба на ком попут звездица сијају поетске душе.

 

 

“Доброта пева

у стиху и речи

и слаже песме.“

 

 

Дејан Спасојевић

 

……

 

Здравка Пап

Кап живота

 

Пред вама је друга збирка поезије Здравке Николић Пап. Већ читањем првих песама, јасно је да је песникиња изнела најтананије мисли и осећања пред публику. Први циклус је донешен сузама, капима које недри бол, које казују стрепњу, слутњу и јаук. ,,Створена из сузе” је песма која даје печат и носи нас у размишљања о животу и свим његовим замкама:

,,Сазнала у страху да је

летела од лажи до истине

и довела себе до ситница,

у којима не треба туговати.”

Треба живети и волети, упркос свему.ˮ

Следе записи душе, недоумице, трагања, узлетања, размишљања… жеђ, жеђ за опстанком и животом! Кроз све песме овог циклуса, упркос болу, стижу нам поруке: вреди живети, труди се, бори се, постоји добро у људима! То је оно што даје филозофски, људски и уметнички печат овој збирци.

,,И полети ко птица,

и маштај и сањај,

и моли, и праштај,

и немој стати,

и немој пасти,

и расти, и цветај

у последњој

капи живота.”

У другом циклусу песникиња нам износи срце на длан. Срце које пати, које плаче и воли. Песме одишу благошћу која нас носи дубоко у море осећања, често узбуркана али увек јака и постојана. Осећања која трају вечно, и после нас. 

,,Ако ме се не сетиш,

поново ћу да се родим

још једном да те видим,

насмејаног и уплаканог.

И да други пут умрем.”

Песникиња трага, лута, чека, нада се и открива кључ живота, спознају љубави и њене величине као покретача у свему. И када ћути, и када сања, када слути, па чак се и љути, љубав је ту да ствара и оживљава, има је у свему, у погледу, у тајни, у тишини, сузи… 

На крају, кад нема љубави срце постаје пустиња, исушена празнина, без живота. 

,, Пустиња срца,

гора од смрти,

кад умре љубав

остане зрно живота,

без капи воде.”

Од суза ка срцу, у трећем циклусу завирујемо у душу писца. Одшкринута су врата дубина човекових размишљања и стремљења. Душа је оно што нас повезује са Творцем. Песници трагају тим дубинама и покушавају да нађу одговоре на питања ко смо, одакле смо, куда стремимо, како наћи утеху, који је прави начин и како достићи висине људског постојања, духовности и доброте. Здравка одговоре на ова питања даје молитвеним тоном тражећи помоћ, осећајући, као људско биће, немоћ у свету материјалног постојања. Она овим показује дубине своје спознаје да је човек на земљи мали и да му једино остаје да се труди и исправља се сваким новим даном. 

,,Боже мили,

Ти си радост мога срца,

Извор правде и поштења,

И буди ми отац и мајка

Све до судњег дана.”

Молитве, а кроз њих и разговори са собом, са душом и упућивање себе на прави пут, а тиме и упућивање свих нас, који читамо. Засигурно, циклус који уздиже књигу до највећих висина, јер корити и преиспитивати себе, трагати за путевима бољитка, а тиме учити друге како бити бољи и остати на путу правде и доброте, је нешто што свима треба да буде циљ. Разлог је једноставан, а узвишен, тако свет постаје бољи. 

Уз упечатљиве песме о страдању српског народа током бомбардовања и о Косову и Метохији песникиња заокружује даривање мисли и осећања читалачкој публици. А песме, песме остају… 

,,Песме моје, летите до неба!

Са звездама да сијате вечно,

умивене чежњом у тренутку среће,

љубав да носите до краја живота.”

Збирка која нас учи, уздиже и воли, носи до висина постојања и продире у душу. Кап живота која је канула на отворене дланове свих нас. 

 

Невена Татић Карајовић