У припреми награђена збирка прича “ПРИЧЕ ДУШЕ“ аутора Момира Васића

ДОБРОНАМЈЕРНА КРИТИКА ДРУШТВА

Кад причамо о другима, највише говоримо о себи, и обрнуто, исповједајући свој живот, говоримо о људима и времену у коме смо живјели и још живимо.
Момир Васић је причу свог и наших живота смјестио у, по обиму, невелику збирку од 23 кратке приче. Чиње-ница да му је ово прва књига, не значи да је почетник у писању, а камоли у другим видовима умјетничког изража-вања. Иза њега је пуно награда за причу, сатиричну причу, пјесму, афоризам… И то се осјети на прво читање.
Ове приче су својеврстан сплет прича-романа, какве су „Никола“, „Усвојена“, па и „Азра и Ђорђе“, гдје су смје-штене занимљиве животне приче, па и судбине њихових јунака у бурна ратна и окоратна времена, преко критике друштва и друштвених односа, који извиру из прича „Дра-гица“, „Београд“, „Писмо“, „Код фризера“…
Посебно мјесто заузимају приче-анегдоте, као што су „Чедомир“, „Причао ми један човјек“, па и „Нафакали бакшиш“. Иако у причи „Чедомир“ преовладава шаљив тон о кокузним ратним временима, гдје главни јунак слу-шајући супругу упада у велики проблем и доживљава не-виђену бруку, укључујући се у пљачку ратне пустоловине. Свеједно је ко ће опљачкати напуштену имовину, али није свачији образ исти.
Згоду са пијаце у причи „Причао ми један човјек“ гдје за главне јунаке бира Македонку, којој је потребан му-шкарац, и локалног нежењу и боема, који су привидно гријешећи, нашли пут својих живота. „Нафакали бакшиш“ је прича која се уклапа у назив збирке „Приче душе“. Она суочава браћу Цигане, музиканте, који се свакодневно боре за бакшиш тако преживљавајући, и рањенике који вапе за утјехом, за мрвицама среће и радости и који за пјесму дају задњу пару. Оно што претекне једнима, прелива се други-ма. Они се савршено разумију и радо дијеле и последњи залогај.
Расположење читалаца ће свакако поправити и прича „Пунољетство“, која нас враћа у патријархалне породице и односе, гдје стари планирају прославу, а не знају ни колико година има њихова мјезимица, гдје им је важно, из неког другог разлога, како ће угостити, за живот њиховог дјетета неважне ликове.
Све су ово приче о судбинама људи са ових простора, оптерећене историјским памћењем, заблудама овог под-небља и друштвених односа, али бих овом приликом из-двојио приче које носе имена по именима „Максим“, „Васо“ и „Павле“. Насупрот њима су приче о менталитету наших традиционалних људи, који се не мире са промје-нама које је дионијело ново вријеме, а то су „Сјечка“ и „Код казана“.
Пошто ми није намјера да препричавам збирку, само ћу, за крај, издвојити да Васић онај живот који је живио у завичају у дјетињству и младости покушава сачувати за се-бе и генерације које долазе и да га види као бајку. „У давна прадавна времена“ то свакако јесте и она нас покушава опоменути да се вратимо на прави пут и да живимо нор-малне, поштене, једноставне животе.
У свим причама се огледа огромно животно искуство аутора, које се не би могло смјестити ни у низ романа, ви-ди се његова свестраност умјетничког изражавања. Пре-плиће се поезија, епика и лирика, нарација, сатира, са-осјећање са својим јунацима, оправдање за посрнуле, мије-ша се традиционално са савременим, осјећа се критика друштва и жеља да оно буде боље за потомке, којима обе-збјеђујемо материјална добра, али не и сигурност, топлину и безбрижност у којој смо ми расли.
Ова збирка ће многима вратити вјеру у живот, тра-дицију, правду, поштење, јер поручује да се још увијек има с ким људовати…

Милан Пантић

—–

ЛИРСКИ МОЗАИК

Момир Васић је изузетно свестран аутор и проналази свој израз у многим књижевним формама, па га многи по-знају као одличног сатиричара, пјесника и писца кратких прича. Други га знају као доброг карикатуристу и доброг текстописца и музичара. Сва та разноликост доприноси бо-гатству његовог умјетничког изражаја.
У збирци пред нама, „Приче душе“, Момир Васић на језгровит начин пише о људима свога краја, људима које најбоље познаје, па су због тога приче изузетно аутентичне и стварне и дјелује као да их је аутор записао слушајући исповијести самих актера. (Васић је рођен у Тузли, а живи у Зворнику.) Али, приче су изузетно лирске, донесене из саме душе аутора, па се чини да се и наслов збирке на-метнуо сам од себе. При томе, аутор избјегава било какву патетику.
Васић у књизи говори о догађајима временски уокви-реним од пред почетак рата у Босни и Херцеговини, па до данашњих дана. Говори нам о најразличитијим људским судбинама, при чему се дотиче и ратних дешавања. Али, иако тада говори и ствари посматра из угла припадника свог народа, дакле прича нам оно што му је знатно више и познато, Васић избјегава било какву политизацију, при-страсност или мржњу. Прича о људима који су игром суд-бине избачени из устаљеног, обичног живота и гурнути у вихор неизвијесности.
Приче које остављају најјачи дојам су свакако приче о љубави. Па тако, у причи „Азра и Ђорђе“, љубав успијева да премости све јазове националних и вјерских пред-расуда и наизглед немогуће околности које спутавају ту љубав. Љубав побјеђује и када је трагична, као што је љубав Ромеа и Јулије или љубав Бошка и Адмире, а Васић нам свједочи да велика љубав не мора нужно бити и тра-гична.
На мене је, ипак, најјачи утисак оставила уводна при-ча, „Никола“, која нам нуди неколико невјероватних запле-та и обрта, какве само живот може исписати. Нуди нам и рјешење да и када је љубав издана, човјек може да се из-дигне изнад те повријеђености због издаје, мржње коју би издаја могла да створи и жеље за осветом. Главни јунак, Никола, и када му је живот срушен, ипак храбро прихвата крст судбине, превазилази свој понос и повријеђеност, од-риче се освете, да би они које воли остварили своју срећу. Свој мир проналази у тишини манастира, трагајући за ви-шим смислом и свјетлости, упркос тами којом смо све че-шће окружени.
Збирка прича, „Приче душе“, је невеликог обима, али само по броју страница, јер многе приче у њој су дубоке и траже промишљања, па се књига може читати редом, на прескок, али се извјесним причама свакако треба изнова враћати. Могао бих се о свакој причи посебно осврнути, али мислим да је то непотребно, не треба скрнавити за-нимљивост читања.
Стиче се утисак, да неке приче у збирци имају потен-цијал, да би их аутор временом могао додатно разрадити и проширити, па да их у будућности читамо и као новеле.
На крају, топло вам препоручујем збирку прича Мо-мира Васића, аутора за кога вјерујем да ће у будућности имати још много тога да нам исприча.

Динко Османчевић,писац и сатиричар,
У Бањалуци, 1. јануара 2023.

——

ПРВА НАГРАДА НА 6. ДРИНСКИМ КЊИЖЕВНИМ СУСРЕТИМА

Можда би сам наслов рукописа најбоље и окаракте-рисао ову књигу. Писана је из душе и јако је занимљива. Читаоци ће је сигурно лијепо прихватити. Питка је, али никако плитка – напротив. Помало архаичан начин писања аутора не смета, чак годи јер прати временски оквир дешавања прича, што доприноси њиховој аутентичности и увјерљивости. Нека Момир настави да пише, биће књига још из овог пера.

Предсједник жирија за кратке приче
Велимир Савић, књижевник