Dr Deepti Gupta, univerzitetski profesor, prosvetni savetnik, književnica: Kreativnost je drugo ime života

Razgovor i prevod: Valentina Novković

V.N: „Svaki trenutak vašeg života je kreativan, Univerzum je beskrajno obilje. Samo iznesite dovoljno jasan zahtev i sve što vaše srce želi mora doći“, napisao je Mahatma Gandi. Kako doživljavate život, šta je potrebno da Univerzum ispuni naše želje?

D.G:Gandijeve reči nose istinu. Rekla bih:” Kreativnost je drugo ime života.” Ovaj kosmos je prelepa kreacija Svemogućeg i mi ljudi smo dragoceni deo toga. Ako dublje pogledamo život, svuda je bogatstvo od zemlje do neba, od ogromnog okeana do svetlucajućih zvezda u noći, od rascvetalog cveća do zelenih livada, od cvrkuta ptica do nevinog deteta. Mi, ljudska bića, smo kako se često kaže Božja kreacija zbog naših moćnih fizičkih i mentalnih sposobnosti i različitih karaktera. Osećam da svi mi imamo skriveno nebo i more, sopstveni kosmos, u sebi. Kada tečem duboko u meni, otvara se izvor kreativnosti i izlazi u obliku poezije, priče, poetske proze i memoara i dr. Zato snažno osećam da je „Kreativnost drugo ime života“.

V.N: Kada ste pisali prve stihove, da li se sećate o čemu su  bili? Kakva je uloga pesnika u savremenome svetu?

D. G: – Kad smo već kod stihova… Dok pišem poeziju, kao da utiskujem život sa raznim aspektima, mračnim i svetlim stranama u reči. Dakle, želim da kažem da je poezija jezik života. Kako god da sam živela, šta god da sam prošla u životu, sve se to isticalo u mojim pesmama sa velikom lakoćom i uglađenošću. Nisam morala da se trudim da dam oduška svojim osećanjima i životnim iskustvima. Moja osećanja i emocije uhvatile su prikladne reči i zakotrljale se u njih bez ograničenja. Ova izreka je tačna:„Poezija je spontani priliv moćnih osećanja“. Ovaj spontani tok osetila si i ti, Valentina, dok prolaziš kroz moje pesme. Moja iskustva I utisci su me pokretali, terali da pišem. Prva pesma u mom životu napisana je sa nepunih jedanaest godina. Kao jedino dete, često sam se osećala usamljeno. Nekada mali i ‘jedini’ cvet u mahovinastoj gredici i njegovo povučeno postojanje privukli su moju pažnju. U tom cvetu sam primetila odraz svoje usamljenosti. Uzela sam olovku i list sa svog radnog stola i odjurila nazad do tog sićušnog i slatkog cveta i napisala malu pesmu „Usamljeni cvet“. Kasnije, kada su moja majka i drugi ljudi iz okoline jednog dana pročitali tu pesmu, osećala sam se veoma postiđeno i stidljivo jer nisam bila spremna da podelim svoja veoma lična osećanja sa njima, u obliku te pesme. Ali, majka me je ohrabrila da nastavim da pišem.

V.N: Indija je zemlja koja je svetu dala mnoge izuzetne pesnike: Tagora, Sarojini Naidu, Šri Aurobindo Gošu, Kamala Das i druge. Da li je neko od njih uticao na Vaš rad, da li je odgovornost veća kada ste deo takvog pesničkog nasleđa? Ima li pesnika čijim se pesmama rado vraćate?

D. G:  Pesnici koje ste koje ste ovde spomenuli – Tagore, Sarođini Naida, Šri Aurobindo Goša, Kamala Das, oni su pesničke ikone, pesnici „za sva vremena“. Bez sumnje, bili su veliki pesnici, ali ja sam volela da čitam Tagoreove pesme još od tinejdžerskih dana, no, moje pesme uopšte ne nose uticaj nijednog od ovih pesnika. One su iskreni izraz mojih životnih iskustava i mog okruženja… “Sa kojima sam živela poslednjih pet decenija. Tiho su mi pričale o društvu,  ljudima,  životu i smrti, o dobru i zlu”.

Autor je uvek pod uticajem socio-kulturnih dešavanja i socio-ekonomskog statusa, političkih preokreta, svog vremena i sve to ima dubok uticaj na njegovo pisanje niti može da izbegne ružna i užasna dešavanja, niti može da zadrži drage osobe oko sebe zauvek. Svi se oni odražavaju u piščevim stihovima, fikciji i spisima. S pravom se kaže da je književnost odraz društva, a dodala bih i ličnosti autora. Umesto da se vratim bilo kom pesniku svoje zemlje, uvek sam radije kao autor pravila sopstvenu nišu. U tom kontekstu, setih se reči Džona Miltona:

„Dobra knjiga je dragocena životna krv majstorskog duha, balzamovana i namerno sačuvana za život izvan života.“

V. N: Objavili ste dvadeset i pet knjiga, veliki broj literarnih i stručnih tekstova, laureat ste svetske nagrade  “Žena godine”, (februar 2021) i “Žena godine u Indiji”, (decembar 2021). Šta Vam ove nagrada znače, podstiču li ovakva priznanja žene širom sveta da se bore za svoje mesto pod suncem? Da li su žene u modernom dobu uspele da ostvare svoja prava ili i dalje ostaju u senci muškaraca, pošto nemaju istu platu,  ako imaju porodicu teže dobijaju posao, a  u nekim delovima sveta nije dozvoljeno da se obrazuju ili da se pojavljuju u javnosti bez pratnje?

D. G: Vrlo promišljeno i važno pitanje… Što se nagrada tiče, osećam, one prepoznaju naš doprinos društvu i književnosti kroz našu stalnu nesebičnu posvećenost, našu kreativnu sposobnost, stav i trud. Nagrade su lep znak naših dostignuća kroz naše pero u književnom i društvenom domenu. Ipak, nisu sve u svemu. Čak se i zaista posvećena i kreativna osoba zaokupljena svojim stvaralaštvom koja ne očekuje i ne sanja o nagradi, oseća ushićeno, ako njen rad dobije priznanje kroz nagradu. Zato što nagrada označava naš dug put napora i napornog rada, tako da se nagrađeni oseća srećnim i zahvalnim što je odao počast njenoj/njegovom kreativnom zalaganju.

Drugi deo ovog pitanja je još uvek diskutabilan. Žene su dugo držane na nižem mestu skoro u svim oblastima u društvu uprkos dugoj borbi za sopstvenu mesto, ravnopravan status i status poštovanja u pogledu posla, plate itd. Žene su u današnje vreme  visoko obrazovane, naučile su sve vrste poslova, kao što su visoke funkcije u preduzećima, kancelarijama, obrazovnim ustanovama, vojsci, medicini, pravosuđu i ako pogledamo radničku klasu, žene rade jednak posao kao i muškarci, ponekad čak i više, a ipak su manje plaćene manje. Na isti način se prema njima ophode i u službi odbrane, dame oficiri ne dobijaju dužna unapređenja. Mnoge službenice su napustile posao nakon stalnog nepravednog tretmana na svom radnom mestu. Muškarci bivaju unapređuju preko reda. U svojoj porodici sam videla sestričinu kako se suočava sa ovakvom diskriminacijom u vojsci. Imajući to u vidu, žene širom sveta se bore za svoja prava od 18. veka do danas, iako su imale osamdeset procenata uspeha, a preostalih dvadeset ne znam da li će ikada biti ostvareno ili ne. Kada će njihov istinski trud postići dugo očekivani cilj i biti dobro nagrađen, još se ne zna. Jer, muška dominacija i manipulacija u društvu i dalje opstaje. Patrijarhalni stav i razmišljanje su se dosta promenili u poslednjih nekoliko decenija, ali ako bismo sproveli anketu i dalje bismo nailazili na potčinjavanje žena širom sveta u mnogim zemljama. Zbog toga se borba mora nastaviti sve dok žene ne dostignu svoj zacrtani cilj do poslednje „krajnje tačke“.

V. N: Knjiga pesama „Biti žena“ posvećena je Vašoj majci, kakvu su ulogu u Vašem stvaralaštvu i životu imale majka, baka?

D. G:I moja majka i baka imale su veoma visoke vrednosti i ideale. One su bile suštinske žene. Prenele su mi uzvišene vrednosti indijske kulture i uvek me inspirisale da sledim pravi put u životu i sačuvam blago ljubavi, saosećanja, poštenja i velikodušnosti. Sve te kulturne i društvene vrednosti, tanane ljudske emocije i osećanja vide se u mojim pesmama. Moja majka je indirektno na prijateljski način oblikovala moje razmišljanje, a da me nije prisiljavala ili primorala na to.

Otuda je njihova uloga u mom životu bila poput čvrstog skrivenog postolja koji je stvorio moju jaku unutrašnjost, tako osećam. Obema sam zahvalna svim srcem na ovom dragocenom poklonu.

V. N: Iz kojih izvora dolazi vaša inspiracija? Može li pesnik da utiče na društvo, pojedinca, da promeni neke stvari u okruženju, pa i globalno?

D. G: Valentina, izvori inspiracije su svuda oko nas, od jednog do drugog kraja. Svaki dan, svaki put, svaki sat, svaki minut, dobro i loše, slatko i gorko, dešavaju se čudne stvari bilo da je moja zemlja ili druge zemlje, preko medija stižu do mene uživo i pobuđuju mi misli. Zatim zapisujem svoja osećanja, emocije, bol, sreću, anksioznost, brigu, stres, svoje nade za mir i bolji svet. Sva ovakva dešavanja podgrevaju moju kreativnost da intenzivno reagujem i tako se pojavi pesma, ponekad priča ili beleška.

V. N: Dugogodišnji ste profesor, pedagoški savetnik, da li se uloga predavača danas razlikuje od nekadašnjih, kakve izazove danas imaju savremeni pedagozi u nastavi i obrazovanju učenika?

D. G: Vidiš, Valentina, današnja omladina je dobro informisana, veoma pronicljiva i inteligentna, svesna. Puni su raznovrsnih znanja, poznaju najnoviju tehnologiju zahvaljujući informacionim tehnologijama. Dakle, zaista je težak zadataka podučavati ih. Nastavnik treba da se ažurira za svoje super učenike. U današnje vreme  nastavni plan i program koledža i univerziteta je dugačak i težak. Zbog toga dolazi do gomilanja informacija i tehnologije, znanja u mlade generacije sa primarnih nivoa da su oni potpuno zbunjeni i to ih čini napetim. Imaju znanje bez razumevanja. U takvoj situaciji, dužnost i odgovornost nastavnika postaju teže, da učenicima pomognu da bolje razumeju njihov predmet.  Stoga, u sadašnjem scenariju ništa nije lako i prirodno. Sve je postalo veštačko, „veštačka inteligencija“, „veštačka lica“, „veštački odnosi“, „veštačka pomoć u domaćinstvu (roboti)“, „veštački udovi“, ne možemo da razaznamo na prvi pogled – da li je stvarno-stvarno ili veštačko ono što nam je pred očima?

Takav napredak je negativan i stavlja nas, a posebno mlade, u konfuziju koja negativno utiče na njih i njihovu ličnost. Njihova osetljivost i emocionalni deo je otupeo i mrtav, a jedino je smisao za praktično izuzetno visok. Ovih dana čovečanstvo je izgubljeno. Svaka sledeća stvar je tehnička i robotska. Dakle, novi obrazovni nivo i sistem, oba su tehnički hi-fi, ali moralno veoma loši. Ranije, u prošlosti, obrazovanje se smatralo izvorom moralnih vrednosti, kulture koja je oblikovala studente tinejdžere u buduću idealnu osobu punu saosećanja, humanosti, osećajnosti, ljubavi i naklonosti prema ljudima oko sebe.

V. N: U pesmi „Život je bujan“ napisali ste:

„Život često kaže –

„Učite od prirode da rastete,

opstanete i budete duboko ukorenjen”

Da li čovek uči od prirode ili stalno krši njene zakone i tako nanosi ogromnu štetu sebi i budućim naraštajima?

D. G: Upravo zbog toga je ova pesma „Život bujan“ i nastala  iz mog pera, jer čovek danas neprestano krši zakone prirode, uništava je, ruši i podiže „džunglu od betona i cementa svuda okolo“.

Dakle, pokušala sam da inspirišem ljude da prestanu da uništavaju prirodu koja nam daje život, svež vazduh, kiseonik, bilje, vodu, hranu, minerale i dr. .

V. N: Kako pronaći duhovni mir, put do sebe u vremenu kom nedostaje empatija, strpljenje, razumevanje bližnjih?

D. G: Biti sa „sopstvenim sobom“ je jedini, najbolji način da se postigne mir, da se pristupi duhovnom domenu.Vidite, od detinjstva do poslednje faze, čovek juri bez ikakvog utvrđenog cilja u životu. Mala dostignuća, mali trivijalni dobici, odvlače ga s puta većih dostignuća i dobitaka. Još jedan propust njegovog vrednog života je to što zaviruje u živote drugih, uvek su mu potrebni ljudi oko sebe da uživa, priča, bude srećan i veseo, a ipak ostaje nesrećan, nezadovoljan i usamljen. Jednostavno, zato što previše živi s drugima, a ne sa samim sobom. Osoba koja nauči da živi sa „Ja“ i istražuje dubine u sebi, ona postepeno postaje „samozavisna“ i stiče pravi Mir i Sreću. Postaje sam sebi prijatelj, sopstveni vodič, sopstveno društvo dvadeset i četiri sata, sopstveno sklonište i sopstveni duhovni Guru. Kada stekne ovu mudrost, on pronalazi onaj željeni pravi put Duhovne svetlosti i dostignuća, koji mu daje istinsku sreću i mir bez empatije i razumevanja drugih.

V. N: „Što ne boli – nije život, što ne prolazi – nije sreća“, napisao je poznati srpski i jugoslovenski pisac Ivo Andrić, dobitnik Nobelove nagrade za književnost 1961. Šta ostavlja dublje tragove u čoveku: sreća ili bol?

D. G: Valentina, mislim da mi je veoma teško da definišem „život“ i „sreću“. Zašto….? Jer, za nekolicinu ljudi svetski prosperitet je „sreća“, dok je za druge ono „dostizanje duhovnosti“. Na isti način, recimo, za Mariju „Život je krevet od ruža“, ali za njenu sestru „Život je pun trnja“…..To se razlikuje od osobe do osobe. Osećam da „Bol“ ostavlja dublje tragove…Sve što „bode“, ostavlja duboke tragove, dok sa druge strane „Sreća“ nema oštrih ivica, sva je meka, svilenkasta i teče kao reka čini čoveka oduševljenim i ushićenim, pa ostavlja lepe uspomene ali ne i tragove. To je moje lično iskustvo i mišljenje, možda se ne slažete sa mnom, ali ja tako osećam….

V. N: Šta je potrebno da bi čovek mogao da kaže da je ispunio svoju misiju na ovom svetu?

D. G: Misija je specifičan zadatak za koji je osoba ili grupa zadužena. To može biti povezano sa religijom, kulturom, obrazovanjem, životnom sredinom, društvenom angažovanjem, književnim doprinosom, bilo kojom vrstom oživljavanja, duhovnog uzdizanja itd. Za ispunjenje misije potrebna je posvećenost osobe,  iskreni napor i revnost prema poverenom zadatku. Ovu misiju mu je možda neko poverio ili neka organizacija ili on sam i njegova sopstvena odluka. Dakle, posvećenost, iskreni napori i požrtvovanost su osnovni elementi koji stoje iza ispunjenja svake misije.

dr  Deepti Gupta, (Puna, Indija) profesor, pedagoški savetnik, pesnikinja, esejista, prevodilac iz Indije. Objavila dvadeset i pet knjiga autorskih knjiga, autor mnogobrojnih naučnih radova i publikacija. Dobitnik svih značajnijih književnih nagrada u Indiji i zemljama sveta, kao i nagrada za njen humanitarni rad.  Zastupljena u svim relevantnim svetskim antologijama, preedena na mnoge svetske jezike.

Do sad

Ko sam ja

Zašto sam ovde

Ko me je  doveo

Provela sam godine i godine

Tražeći odgovore

Na ova pitanja

Istražujući moju dušu

moju duhovnost

Istražujem svoj identitet

Ali, zauzvrat, uvek sam pronalazila

Milione i milione

Ponovnih pitanja

Moja potraga je ostala

Bez odgovora…

Zbrka, konfuzija

Je došla, zatim je

Sišla i duboko se

Smestila

Zadržao se nespokoj

Uznemirujući me

Opet me je duboka vatra

Pokretala

Da istražim sebe

Moja potraga

Je iznova pokrenuta

Pogledala sam unutra

I pronašla sebe

nemoćnu i bez snage

Da bilo šta vidim

Jasno! 

Radoznalost je postala

Moj strah…

Zbrka radoznalosti

Zdravog razuma i

Bezumlja

Sreće i tuge

Radosti i bola

Sigurnosti i nesigurnosti

Učinili su da mi se vid

Zamuti.

I opet je moja potraga

ostala bez odgovora.

Svet je haotičan

Zašto su nacije postale tako nemilosrdne.

Avaj, imala sam božansku magijsku moć u sebi

da posejem mir na haotičnoj planeti pogođenoj ratom.

Kad bih samo mogla da pretvorim mržnju – zlobu u ljubav.

Neka svaki čovek postane Rama, Isus i Mojsije.

Neka okrutne ruke budu ruke za molitve i bogosluženja,

Crveni delonik regia saosećanja da procveta u nama

Neka bude kapija dobrodošlice na granici naroda,

Da se na granicama nikad ne podigne oružje.

Neka sav stid poteče suzama,

Neka se gorčina pretvori u slatke reči,

Neka svi delimo bol i agoniju jedni drugih,

Neka svi prolijemo kišu mira i harmonije na zemlji!

О Dejan Spasojević

Проверите и

Intervju sa Žaklinom Bagaš, autorkom nagrađene zbirke priča „Nek’ slova pamte“

ASinfo: Poštovanje Žaklina, možete li na samom početku reći nešto o sebi… Žaklina: Zbirka “Žeđ”, …

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.