1. Жељка Аврић, рођени сте у Бања Луци, а живите у Сремској Митровици. Кажете да имате два завичаја, јер пишете у обе изговорне варијанте српског језика, ијекавској и екавској. Колико је поезија присутна у Вашем свакодневном животу, и како повезује та два дела душе?

– Човека завичај одреди и постањем и постојањем и заувек га обележи – ментално, социјално, језички. Завичај је човеку корен. То је његово полазиште и место где увек може да се врати, макар се враћао у мислима и сећањем. Завичај је немерљива драгоценост која се не продаје и са чим се не тргује.  Имам их два и у мени су оба,  подједнако. То  су посебни дарови. Један додељен рођењем, други местом живљења. Они не постоје одвојено, нису туђи један другом, већ обгрљени један другим. Они се не пореде и не такмиче, већ прожимају и допуњују. Сваки има своје место у мом бићу, свој тренутак и израз када и којим проговарају, а тај избор често зависи од поетске теме  и форме у којој се тема обликује. То се не планира, то се једноставно дешава, а ја то одмах препознам и знам да тако треба да буде. Поезија није присутна у мом животу, поезија је, заиста, цео мој живот. Ако не пишем, онда је читам и размишљам о њој. Она је мој немир, мој пулс, она је цветање и зрење мог унутрашњег бића. Некад усхићење, некад и мучење, у тренуцима када се мисао и израз не подударе и увек прочишћење. И тако изнова, као  савршено описан круг.

  • Прошле и ове године овенчани сте са више угледних награда (првом наградом на Међународном конкурсу љубавне поезије у Ивањици за песму „Кад жена бди“ ; необјављени поетски рукопис „Несан“ награђен је престижном наградом „Гордана Тодоровић“ ; песма „Очи анђела“ награђена је златником са ликом Светог Саве – другом наградом – на Међународном сабору духовне поезије у Раковици; песма „Не пијем вино“, првом наградом  на књижевном конкурсу за најлепшу песму о вину у организацији Прве српске читаонице и Винарије „Мачков подрум“ у Иригу; „Златна значка“ Културно-просветне заједнице Србије, за 2020. Годину; признањем за најуспешнију песникињу у 2020. години у Србији, у организацији Књижевне радионце Кордун са седиштем у Пенсилванијји, САД и Матице исељеника Србије; првом наградом на књижевном конкурсу Сремскокарловачки песнички бродови; другом наградом на Бешеновским приношењима…) Са песникињом Валентином Новковић ево делите прву награду за необјављен поетски рукопис на петим Дринским књижевним сусретима. Колико и како Вас сва та признања мотивишу? Да ли утичу на Ваше стваралаштво?

– Књижевне награде никада не смеју бити саме себи циљ, јер онда губе свој прави смисао и значај, већ искључиво стимуланс за још квалитетнији књижевни рад. Награда је и императив ствраоцу  да свака наредна књига треба да буде бар на нивоу претходне, ако не боља, другачија и вреднија. Што је писац или песник награђенији, његова одговорност за писану и изговорену реч је тим већа. Изузетно ми је важно шта о мом књижевном раду мисле моје колеге по перу, јер нико вашу поезију не може тако добро да разуме као други песник. Најважнија награда је имати своје читаоце, оне који прате ваш књижевни рад и тачно знају песме које сте написали. И на крају, али можда најважније, најпрестижни ја награда песнику је постојање надахнућа, богатство идеја и мотива и стално присуство оног неименованог али добро познатог немира док песма сазрева у њему, као и сам стваралачки  чин. Сматрам да свака песма има свој процес сазревања и процес  настајања, од којих је први временски много дужи, бурнији, често замагљен и недефинисан, док је други конкретнији и односи се на само преношење стихова из мисаоне сфере  и њихово обликовање у песму.

  • Подједнако пишете и риму, и слободан стих, и врсна сте сонетисткиња – сонет је форма у којој је написан Ваш овогодишњи победнички рукопис на Дринским књижевним сусретима, интересантног наслова „Сушти“. Која Вам је форма (нај)дража, у којој сте највише у „својој кожи“? Постоји ли разлика у писању риме и белог стиха?

Изазов је писати и римовану поезију и поезију слободног стиха. Свака поетска форма има своје захтеве, своју „тежину“ и привлачност. Присталице неких креативних школа писања сматрају да је римованој поезији „одзвонило“, да су класичне песничке форме, међу њима и сонет превазиђене и да је будућност на страни слободног или белог стиха и у тзв. техници диктата мисли. Истина је да је много теже писати римовану поезију зато што се упуштате у језичко-значењско, тематско-идејно и метричко-мелодијску авантуру у којој је потребно ускладити све наведено и очекивати да вас славе или сахране. Слободан стих опет, може бити својеврсна замка у којој ни сам аутор некад не зна „шта је хтео да каже“ а диктат мисли га навео да се поетски  „исповеди“ на непристојно велики број страница.

  • У овој, награђеној збирци „Сушти“, бавили сте се у четрдесетак сонета питањима човекове егзистенције и односом према савременицима. Окушали сте се у форми сонета у још једној збирци, „Сонетне бројанице“ (са књижевником Ранком Павловићем). Колико Вам је сонет близак? Какве су биле реакције оних којима су песме посвећене?

Сонет је класична песничка форма стара неколико векова која и поред честих „прогноза“ да је мртав наново васкрсава и велики је изазов свим песничким виртоузима. Сонет је јединство приче, идеје, мелодије и језика. Причу развијате у катренима; у првој терцини нудите могућности, потенцијални избор, а другом терцином обично поентирате. Као ни  једна друга песничка форма, сонет има предиспозиције да изрази сву лепоту и  богатство песничког језика. Врсни сонетисти су уједно и мајстори риме која мора задовољити и естетске и језичке и мелодијске и значењске критеријуме.  Прва два сонета у збирци „Сушти“ настала су на молбу мојих песничких пријатеља који су им сами одредили суштину дајући им наслове. Сви сонети у збирци са посветом, добили су „благослове“ оних за које су писани.  

  • Да ли се сећате своје прве песме? Када и како сте кренули путем поезије?

На мој свет поезије и књиге уопште, највише је утицао мој покојни ујак, који је такође, писао песме. Он ме је „упознао“ са Јесењином; сећам се да сам плакала слушајући његово казивање „Песме о керуши“. Док су се друга деца играла напољу, проводила сам сате и сате на поду  његове куће, окружена књигама које нисам имала у својој. Био је то мој чаробни свет из којег ево, не излазим, већ скоро пола века. Прву песму сам написала буквално са првим наученим словима, о мојој  мајци.

  • Да ли поезију, осим песника, данас још ко чита, и како задобити нове (младе) читаоце?

Иако је поезија суштински краљица књижевности, она то уистину – није.  Мање је читана од прозе, још тражена у књижарама и библиотекама. Без обзира на то, познајем много младих људи који воле, читају и пишу поезију, који се опредељују за књижевни рад и кроз формално образовање и по слободном избору; ентузијасте који их окупљају у књижевне клубове и трибине. Постоје средине у којима се деценијски негује традиција лепе речи кроз беседништво и рецитаторске смотре на којима можете чути много  квалитетне поезије. Треба помоћи младим песницима, писцима, љубитељима књиге – разговором, саветом, препоруком за неки књижевни сајт или часопис, охрабривањем да се пријаве на неки књижевни конкурс или фестивал младих ствараоца, конкретном услугом везаном за обраду њихових рукописа. То су ваљане и племените мисије које већ формирани писци и песници никако не би требали да избегавају. 

  • Имате ли своје поетске узоре? Колико Вас читање поезије других песника покреће?

Моји поетски узори су се мењали одрастањем, школовањем и песничким сазревањем. Већ споменути Јесењин чија ме је лирика можда и усмерила у периоду детињства. Затим француски симболисти, српски модернисти. Незаобилазни Бранко Миљковић. Дивна Даринка Јеврић. Буковски и Брана Петровић. Иван В. Лалић, Новица Тадић, Милосав Тешић. Шимборска и Марија Кнежевић. Ту су и неки млади аутори, релативно непознати, самосвојног лирског печата. Често читам збирке песама мојих савременика, од којих неке још у рукопису и за које с времена на време напишем и књижевни приказ. 

  • Објавили сте збирке: Портрет, Звездарница, Маргиналије, Временик, Јесам, Жеђам, Сонетне бројанице (са књижевником Ранком Павловићем), Песма јој је друго име, Несан, и ова награђена, Сушти. Осим два – сваки је наслов – само једна (верујем пажљиво пробрана) реч. Како сте дошли до тих речи-наслова?

Све моје ауторске књиге у наслову имају само једну реч. Бирам реч која у себи сублимише мотиве и теме збирке, која је свеобухватна и значењем и симболички. Некад је та реч у почетку,  водиља целе збирке, некад се наметне у току писања. У овом последњем рукопису, награђеном на Дринским књижевним сусретима, наслов је изведен на крају, из Сонета суштине. Сушти значи истородни, истоврсни али и непатворени, прави, самородни, верни, истинити, јединствени, изворни… Дивна, моћна, реч многоструких значења од којих сам навела само неке а која нам говори да имамо предиван, дуговек, савршен матерњи језик којем још нисмо истражили све дубине, одгонетнули старину, досегли границе.  

  • Ово ће Вам бити десета збирка поезије. Када се окренете – како Вам се са ове тачке гледишта чини тај мали јубилеј?

Или двадесет година од прве објављене. Не размишљам о јубилејима, годишњицама, бројкама, тешко се везујем за датуме. Време мерим другим категоријама, посматрам у другим димензијама, настојим да га учиним релативним, не да га омеђим. Важне су књиге а важно  је оно што се налази између њих  – приче, сећања, трагања. Промашаји  и падови, посртања, успони и узлети. Лепота Тајне и узбудљивост (Раз)откривања. Онај дивни немир који прати свако настајање и чудесно смирење када то настајање заврши свој пут.

  1. Да ли ћете ускоро опет обрадовати своје читаоце? Шта се ново крије у Вашој бележници?

Писала сам поговоре за нову збирку сонета Ранка Павловића и изабране љубавне песме Јовице Ђурђића. Полако удахњујем живот новој збирци песама која би требала да буде симбиоза римоване и поезије у слободном стиху, са неким  новим тематским преокупацијама и формалним решењима. Трудим се да свака збирка буде друкчија од претходне, да буде аутентична. Оно што је заједничко свим мојим ауторским књигама је драмска концепција са пролошком и епилошком песмом, издељеност у циклусе, контрастирање и наслови из једне речи. 

  1. Имате ли неку поруку за (своје) читаоце, или за оне који би да се отисну на пут поезије и/или књижевности?

Све што бих можда поручила читаоцима већ се налази у песмама – мојим или неких других песника. Читајте, истражујте, откривајте нове димензије у поетским сликама, између редова, у својим размишљањима, себи. За оне који пишу и желе да се отисну у свет књижевности – да буду вредни, упорни, самокритични, да буду спремни на ништа како би добили много. Желим им да их не обесхрабре повремене сумње, да не подлегну сопственим преиспитивањима. Да и похвале и покуде прихватају опрезно и као неминовност. Да пишу, да се радују сваком стиху, песми, књизи!. Књига је као чедо, не од крви и меса, већ од мисли и нерва; док настаје пажљиво је негујте, а кад израсте пустите је да оде у свет и живи свој сопствени живот.

Разговор: Јасна Миленовић и Жељка Аврић

О Dejan Spasojević

Проверите и

Intervju sa Aleksandrom Gajić ( Alex Saška )

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *