Почетна / Вијести / У припреми збирка сонета“Анђео поетског немира“- Бранко Мијатовић

У припреми збирка сонета“Анђео поетског немира“- Бранко Мијатовић

Нови вазноси високолетача Бранка Мијатовића

– „Сонети за душу“

Читамо. Из измештеног созерцања – нижу се представе што су се винуле изнад кала нужности, ‘sub specie aeternitatis’[1]. Уз ове полифоне лирске колоплете и ми, поморци свакодневља, постајемо морепловциванвремља, што походе далеке мореказе; јер, ова поетика открива нека у профаном сакрална, у рационалном трансцендентна, у есенцијалном – метафизичка треперења.

                    Постоје песници чије су стазе тангенте додира, али и они ређи, што сежу и недодире.

                    Непосредно пре него што ће отићи звездама, у зимомори росијске тундре, чувени руски песник Мандељштам читао је изворне Петраркине сонете. Држао је, у чељустима леднаа даха, тај груменчић југа и топлине, са маестралима, мирисима смокава и маслињака. Искрено верујем да би с истим одушевљењем и заносом читао версе Мијатовића што су, попут сонета великог претходника, небрушени драгуљи духа, у сталном прерастању.

                    Хипотетички Мијатовићев лирски јунак – готово је увек у првом лицу – по начелу филозофа Сиорана који не признаје савршену лирску песму ако није писана у првом лицу. У сонетима нашег песника то лирско „Ја“ је уједно и Аврам, који с чврстом вером у Божју Промисао жртвује јединца, али и син Исак, који верује ‘малом богићу’, на земљи – оцу, да би му рука његова ни у сну – а камо ли на јави, могла нанети зло.

                 Тражити квинтесенцу – још некако, али трагати за квинтесенцом квинтесенце, за крајеугаоним каменом, то је двиг.

                 Тражити реч – жижу, још некако, али реч укрштаја свију жижа, око свевидеће, то је Духовна Потрага. Трагачи реткога кова, попут Мијатовића почесто доживе бродолом. Јер најтеже је бити непознат ловац, у знаном. Проклетство савременог човека је очитост. Сви би да буду видни, да се истичу, а нико не жели да буде искра у невидљивости, к’о Невидљив Човек у Велса. Ко она Хајдегеровска човек – стрела одапета у невидбожје.

То је покушај певања с оне стране говорења. На том трновитом путу често се доживи бродолом, али таквом је изазову тешко одолети. То је граничник који одваја нисколетаче од високолетача. Ко се једноћ запути у прозрачност, помрчини се не враћа. То је као онај тренутак, једва чујни, међусекунда, кад се у театру заврши музичко дело, па до пљеска што уследи. Стенторска грлатост, у нечују, кад глас призива кристалну јеку, с ону страну говорења. Тај крик ‘Gloria in excelsis Deo’, упућен Богу и њеном височанству – жени, из шкољке која се отвара и затвара, на угриз девичанске путености, у вену, док свећа разума не запламса ил’ не потамни од умопомрачења. Тај тренутак који нит’ кончава свршетком, нити почиње дизањем завесе. Трен укрштања изгубљеног у нађеном времену. Конопац спаса, у процепу времена, који с једне стране пружа жена, а са друге прихваћа човек. У тој међусекунди живот врхуни у предворју смрти. А смрт – несвесно – ускрсава.

У том кратком интервалу, где муњин блискутај још није постао звук, ни реч песника још попримила божанске атрибуте, одвија се живот. Јер говор аутентичног песника – каквима Мијатовић припада, није разговор са самим собом, већ са Богом. Не суоднос са собством већ суоднос с Творцем. Ето одговора на величанствено Хелдерлиново питање: „Чему песници у оскудно време?“.( Wozu Dichter in durftiger Zeit?)

За такве, богомдане песнике, Платон је рекао:“Песник је танано, непостојано, свето биће; он никада не пева без удела божанског заноса, без слатке махнитости; од њега је далеко разум, и чим би му се стали потчињавати, нестали би верси, ишчезла пророковања.

                   Песници не стварају своја дела, јер Бог, који потчињава себи дух, узима песнике за своје слуге. Он хоће, одузимајући им памет, да нам каже да они нису творци тих чудесних дела; слични свештеницама Сибиле, које никад не играју кад су присебне, песници не могу да створе ништа чудесно и узвишено кад им је душа смирена, и кад су у власти разума. И једино пошто се загреју хармонијом и ритмом и пошто их обузме занос, стварају и изазивају наше дивљење“.

                  Није то оно прустовско време, где је континуитет времена садржан у дисконтинуитету чулних осета.

                 Није то ни линеарни континуум, непосредни след, из прошлости, што сеже у будућност.

To je пре неко имагинарно време, што га тек песничка лира у тренуцима надахнућа, успева да докучи. Можебити га је нобеловка Шимборска докучила:

„Час између ноћи и дана…

Час празан.

Глух. Ташт.

Дно свих других часова“.

И Вук Караџић га је језичком простодушношћу успео да наслути у писмима:

«Час није сахат, него је само неко врло мало вријеме».

Јер песник је онај што свеудиљ одлази и долази. У метастази живота – исцелитељски дренак, надасве – маћухица утехе у ненадежи. Као кад зачујемо први писак локомотиве што долази.

Бодлеров Албатрос парадигма је тог песника – високолетача , којима без сумње припада Мијатовић.

               Стиче се утисак да није Мијатовић пронашао сонетну форму, већ да је сонет пронашао њега. Он је и мудра старина сонетима својим, који своди животне рачуне кроз реминисценцију свога бивања. Он је и дете, вечно опијено љубављу, макар и неузвраћеном. У њега је лирски рукопис уједно и суптилно „вјерују“, и религија, и космичка еротика. Ствара магију у међупростору, на ничијој земљи, као уклети Ахасфер који зна одметнутост своју од бога, те му се већом ревношћу враћа. А своју властиту мистику, тај нарцисоидни чин адорације сопства јововски прихвата, премда ропће на усуд к’о заблудели, па изнова покајани, син.

Овај песник танани је сеизмограф, бележи у громкости – једвачујна треперења, у монохромном – полихромне нијансе, у временом – ванвременске архетипе. Обични су задовољни писањем млазом мастила, а изванредни духови пишу властитом крв. Гете у Фаусту каже: «Крв је посве особен сок». Таквом драгоценом течношћу пише наш песник.

Типологија сонета је широка – поменућу неке, чиме се ни изблиза не исцрпљује регистар: анафорски, анаграмски, визуелно – вербални, „глуви – безримни“ сонет, двојезички, пролошки, прстенасти, „над – сонет“, „распршени“, сонет са „уметком“, чак „са репом“, и наравно – крунски „сонетни венац“. У репрезентативној књизи Часлава Ђорђевића „Српски сонет“ (1768 – 2008), колико знам, није заступљен, Мијатовић, премда је сваком жилицом, грашкама крви и нервима који шенлуче по столу, ко у песми Мајаковског, раздао себе без остатка. За утеху песнику, једна поетеса му је, својевремено, на друштвеном медијуму посветила песму: „Натпевавање с најбољим песником сонета данашњице“.

Устврди ли ко да су речи поетесе с друштвене мреже мање од суда знатних књижевних прегалаца, вара се; Један од најчувенијих песника Кине, златног периода, пре објављивања ма које песме залазио је међ’ простодушан свет, и читао им. Песме, које би такви примили равнодушно, биле би одбачене. Стога је дамин суд посве валидан. Од Петрарке је наш песник преузео савршену метрику, цизелираност фразе; Шекспиру блиске су му теме пролазности времена, љубави, лепоте и морала; Код њега се уплићу колоплети збиљског и имагинарног, као код Гонгоре, нема јасне границе маште и збиље.

Мијатовићеви сонети су складно премостили временски јаз – тековине Захарија Орфелина, Јована Пачића, Саве Мркаља, Милана Ракића и Јована Дучића, засјале су преображенским сјајем у посве модерним хармонијама Бранка Миљковића, Стевана Раичковића и Ивана В. Лалића. Сам најрадије не бих класификовао сонете нашег песника – назвао бих их краљевски сонети – краљевима да припадне круна, а врсноме песнику ловоров венац. Петрарка из њих васкрсава, након вековна уснућа, витлајући, као Архангел пламеним мачем, пред Платоновом пећином сенки.

Хоће ли и нас крик песника пробудити из вековна сна; да се вратимо себи носећи ове сонете као Псалтир; да поверујемо да је, ускос годинама, још могуће детиње волети? Верујем да хоће. Мијатовићеви „Сонети за душу“ дотаћи ће сродну душу и облагородити је.

Један од највиткијих мостова српске савремене лирске квинтесенце – била ми је особна част писати за Орфејског сабрата залуталог из оновремља у садашњост.

                    књижевник: Слободан Б. Ђуровић 


[1]  лат. „са становишта вечности

О Dejan Spasojević

Проверите и

“Putevima jedne Nade“- Vladimir Stančić

AUTENTIČNI GASTARBAJTERSKI ROMAN Vladimir Stančić, „Putevima jedne Nade“„Dobra i trajna priča je priča o svakome …

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *