Празничну фотографију са књигом послала нам је Невена Милосављевић из Звечана ( Косовска Митровица).
Из циклуса Агапе
Агапе
Љубави,
гледај
кроз мене
и не слушај ме.
Путеви и раскршћа, Гордијев су чвор…
Куда се сливају магистрале,
куда идемо везаних очију?
Где су нам циљ и исходиште?
Љубави,
ти си Орион мог зимског неба,
ја више не ходим земљом
и нисам роб времена,
за мене су часовничари изумрле занатлије.
Не бојим се Зевсових паса,
мени и Грифон пред ноге долази.
Љубави,
нисам презрео ту реч,
иако
ми је с њом већ похабана песма,
иако ми нагриза стихове као бесни пацов,
самоусудом
отрован.
Слушао сам о лепоти гетсиманске руже,
али је нисам спознао.
Ваљда више волим да сањарим, него да гледам.
Тако сам и тебе одсањарио,
па си исувише стварна, недодирна.
Агапе,
знамо се већ дуго,
али
ти ниси обавештена.
Негде су се сусрети измаштали,
а
ти си спавала немирним сном.
И можда је време да се откријемо пред собом,
не
бежећи од наготе и огледала.
Волим те такву, сву обојену,
стопљену
с дугом на прозору мог сна,
гледаш негде у бездање
и не чујеш бунцање овог лудака.
Агапе,
већ
звучиш пунотом мог презира.
Презирем што су векови умирали без нас!
Презирем сутоне и сумраке!
Све
оно што тоне и мрачи,
не остављајући времена за дах!
Презирем немоћ језика
да
именујем твоје постојање,
које се у мојој вечности осипа!
Агапе,
један ме пут теби водио,
на њему Светлоноша ‒ Бог,
који
те приказа мени,
као Константину Часни крст,
па отад ходам к теби, уназад…
Још само у Бога и Голготу верујем!
Све
су варке овог света као четири јахача,
све су страсти овог света зло семе,
а наша срца плодно тле за које се им клица хвата.
Љубави…
Уђи у песму,
нека ми већ потрошена реч похаба срце!
Из циклуса Круг
Круг
Рекли су:
Не враћај се ономе од чега те је Бог
ослободио.
А ја пригрлим свој бол и
ране,
као хармонијски вал лукобране,
и зимујем.
Зимујем, бесмислено дуго,
док
календар надгорева над пећницом,
гужвам речи у снове, пуна су ми уста снова.
А срце окова.
И
кад помислим да свет нема смисла,
да ватрена кугла из Откровења прети,
тад смисао до немогућег узлети.
И битише. И иска.
Тумачим
кишу и тротоаре
и све излишно, клише репертоаре,
што ми са намером неко потура.
А ја изнова загризем.
Из циклуса Гетсимански врт
Бакарне усне
Пољуби
ме у освит пролазнога,
где свемир је купа коначног решења,
где невешти неимари утврђују сводове.
Тамо, где је завеса од облака непрозирна
и комад бесквасног хлеба је нафора,
негде, безбрижно, лако и мило,
налик на јаслице из детињства,
на музичке кутије из витрине,
кад из стакленог кавеза наивно заводе.
И заврти ми свет око убеђења,
да сруше се заблуде од тог циклона.
Јер,
ти ме увлачиш у себе,
дахом непрегледних океана,
треском подмуклих вулкана,
скамениш ме заветним пророчанством
и проспеш тинту и катран, шаку перја,
по свој белини стидљивог платна.
Руке окујеш у теретне ланце, а
оставиш у покрету само бакарне усне,
да незнањем кушају немоћну судбину.
Из циклуса Трнова лествица
Трнова лествица
Узвери
се уз лестве,
добродетељи моја,
самосудом вагана, преиначи тас,
нек и горе запне левча и претури кола,
нек погине судбина, нека нема нас.
Усходи
уз лозицу,
тамо те чека слатко грожђе,
крилати виноградар зрна му меље,
ти само полегни на рогозину,
што исплеле су за те вешто рукодеље.
Узнеси
се уз пој,
што струне ти под прстима кроти,
кад се растопи срце у прелести,
нек угасе нам се сви безвредни животи,
у којима се никада нећемо срести.
Из циклуса Последњи Фауст
Последњи Фауст
Нагнут над хартијом већ чујем хроми бат,
под свећом лепеза полуснених слутњи,
знам да није инок у поноћни сат,
он само зашушти, никада не тутњи.
Већ се уједначује злослутника ход,
звуци ми ухо одасвуд притисли,
а нисам застао ни у пола мисли,
кад је зашкрипао стари бродски под.
Од стола, ни макац! Сваке ноћи исто.
Главу не подижем, осећам му дах,
мој једини гост, упорни Мефисто,
лукаво ми увек намирише страх.
Заљуља кандило, по тескоби рови,
у огњиште пуше, па ми у жар пљуне,
и бесни, урличе, заклиње, па куне,
а онда мило пита: ‒ Пошто су ти снови?
Од стола, ни макац! Војнички везан.
Нераздељно тројство ‒ папир, перо, рука,
он за сто седа, Карташи и Сезан,
баци увис коцку преко славолука.
Нагнут над хартијом чујем тупи пад,
и већ добро знам шта следиће сад,
тврд је овај под лобањом брест,
да и без вида зна када падне шест.
Заљуља кандило, по тескоби рови,
преврће хартије, набира олује,
па опет ми дрекну: ‒ Пошто су ти снови!?
Ал’ овај га брест све подаље чује.
Нагнут над хартијом, уроњен у риме,
заборавих песми да наденем име,
искушења верси, а стих крт и густ,
и не може друго до ‒ Последњи Фауст!
Из циклуса Синајска гора
Сунце у
очима Твојим
Сунце моје у очима твојим, као за Синај зађе,
и срце те као бедуин ману, у пустињи нађе,
мој си олтар, ковчег, из старозаветне скиније,
мој анђел гласоводник, кроз тамнице униније.
Благодат прашталника, сузе ти уље помазања,
а нарав кротка, гордост ситна, и од зрна мања,
руке добродетељи, дародавца и топлога маја,
на прсима носиш живот, свежањ загрљаја.
Познала сам ти сјај и пламен с лица мира,
ко што познах на фрескама многих манастира,
кад ми сунце у очима твојим, ко за Синај зађе.
И видех те, у безмолвију, ко часног саборца,
у молитви, мирјанина, пред престолом Творца,
кад те срце, као бедуин ману, у пустињи нађе.
Из циклуса Пут Суза
Књига о фрагменту бола
I
Недељиве
су границе којима се као обручима опколимо,
неосвојиви су градови којима себе утврђујемо,
као да тако непробојни, тек тад потврђујемо
своју рањивост.
Ако
вратим сећање у олуји надграђених слика,
хоће ли то бити те очи
што
заустављају кошуту у бегу,
хоће ли то бити тренутак вреднији од истине,
која нам измиче кроз прсте,
глаткије
и брже од пустињског песка
и лукавије завара трагове од пустињске лисице?
Тропски су предели успомене,
оаза
услед грозничаве свакодневице.
И не, нису мир.
И не, нису одмор.
Оне су паралелни свет, кристални мост над амбисом,
лестве у гротло вулкана, који чека мисао,
да покрене пламени механизам.
II
Ако станеш у песму,
онда
ниси оставио траг довољно чврст
да заоре бразду преко мог чела.
Ако станеш у песму, престаћу и ја да певам,
јер нећу имати даха да породим слово.
Ако станеш у песму, знаћеш да те више не сањам,
да сам и оне старе снове заборавила,
да више њима ни не придајем значај.
Ако станеш у песму, зачинићу жељом квасац,
да
нарастеш до постојања,
маштом ћу те својом развући као тесто,
и умесити хлеб…
Ако станеш у песму, кушаћу те као нафору,
узнећу те молитвом у свето причешће,
кушаћу те као вино освештано у Евхаристији,
скрушена, док не добијем благослов.
Ако станеш у песму,
нека
умре поезија, нека се разлистају књиге,
нека замукне тужна лира, нек се проломи клетва.
Ја немам о чему да пишем више,
Ако станеш у песму.
III
Писала сам дневник снова,
дневник
неухватљивих благости.
Једном…
Једном ми је у сну слетео лептир на усне,
хладан дах и ледени додир, а срце топло…
И твој лик је нестао у крошњи кајсије,
а ја у страху ударила сам лептира,
који је прхнуо и скрио се иза завесе.
Сећам се тог сна и тог буђења,
јасније и живље него јучерашњег доручка.
Писала
сам дневник снова,
а није то била само бележница,
која
је чекала нови сан.
У њој сам тумачила изнова исте,
у њој сам ти говорила,
како
је без хране угинула птица,
док ме малаксала чекала да је се сетим,
а с њом ми је изнова умирало све што је већ било мртво.
Није ли то неки усуд,
да се са сваком новом смрћу
роде
и оне старе,
па као да заиграју коло бола,
њихов топот одзвања у челичним грудима,
Баш-Челик, савитљивији од смоле,
непостојанији од мехура.
Писала
сам дневник снова,
да ме некад подсети,
како сам била роб безнађа,
како постоји неки далеки свет,
а
то је тамница нашег ума.
И у њој се до неиздрживости распињемо,
и у њој се до признања самоокривљујемо,
и у њој се до непостојања самоодричемо,
и у њој се до мазохизма саморањавамо,
режући срећу, док је не искрваримо,
јер ми смо само дародавци бола.
IV
Тамничару…
кључоношо подножног света,
подлистку срчаног залиска!
Ханибале, што ткиво прегризеш до немоћи,
војводо таме, сновиђење светлости,
растржеш ме између магије и религије,
између хуле и молитве,
између помирења и неприхватања!
Сенко…
Моје ухо је измаштало твој глас,
јер је стари ехо мутирао у сећању.
Заглушујући смех, жамор и шаптање,
врева усред мога ума,
врева усред мога срца,
кад се само сетим страха од твог доласка,
зубима бих да прегризем време,
да се као миш увучем у скривене тунеле
и покренем зупчаник уназад .
Сено…
Ја призивам недозиваног,
ја грлим недохватног,
као сатничар расклапам фатаморгану
на
најситније делове.
Ти чак више ниси ни привиђење,
ниси ни бол, фрагмент си бола,
који као канцер каткад метастазира,
па
се без најаве повуче
‒ Кад преживим тај талас самоубеђења,
да се неком другом све то десило.