РАЈКО БОШКОВИЋ

Рајко је рођен у сиромашној земљорадничкој породици, у Кулини ( Цапарде), 6.9.1949. године од оца Јевте и мајке Велинке Бошковић, дјевојачко Вуковић.
Прва четири разреда основне школе завршио је у родном мјесту, а друга четири у Мемићима, селу удаљеног од његовог 6 километара. Са осталом дјецом која су похађала основну школу од петог до одмог разреда, ишао је пјешице, током топлих дана бос, а када је било хладно, у опанцима од имрегнираног платна са тракторским ђоном ( аутари), најчешће гладан.
По завршеном осмогодишњем образовању, којег је завршио одличним успјехом ( петице из свих предмета), уписује се у Учитељску школу у Тузли и одмах од општине Калесија добија стипендију.
Учитељску школу завршава на вријеме и одмах, иако није напунио 18 година почиње радити као учитељ у родном мјесту. Организује омладину и са њом приређује приредбе и игранке, како у свом селу, тако и околини. Истовремено покреће акције по селима и ради на изградњи водовода, електрификације села и изградњи путева.
Након пет проведених година у родном мјесту сели се у Мемиће, гдје се активира на друштвеном плану: Формира фудбалски клуб, КУД….У међувремену у Београду ванредно уписује Вишу дефектолошку школу и завршава је за мало више од двије године. У два наврата проглшаван је за најбољег учитеља. Убрзо је биран за директора школе у Мемићима на којој дужности остаје два мандата. Трећи мандат, мада га је колектив готово једногласно бирао, нису дозволиле националне стране (СДА и СДС), јер су међусобно подијелиле власт, а школа у Мемићима је „припала“ СДА. Подноси оставку, највише због тешке болести супруге и враћа се у родно мјесто као учитељ, гдје ради све до избијања рата 1992. године. У рату активно учествује и бива рањен у октобру 1992. године. Након изласка из болнице, враћа се у своју чету и активно и активно бави дописништвом. Пише са фронта за „Српски глас“ у Зворнику. Од септембра 1993. године распоређен је на радну обавезу у Ош у Осмацима.
По завршетку рата ради као наставник, учитељ, секретар школе и три последње године пред пензионисање као библиотекар ОШ у Осмацима.
Писањем се бави од седмог разреда основне школе. Његове пјесме су објављиване у дјечијим новинама „Пионир“ од који је добио и награду (рукометну лопту), када је био ученик осмог разреда. Пјесме су му објављиване и на зидним новинама у школи. Пјесме пише стално, а озбиљнијим писањем се почео бавити у рову током рата када нстају његове најљепше пјесме. Неке од пјесам су му објављиване у часописима у РС и Србије.
Пошто је послије рата објавио три збирке пјесама ( Крвава Спреча, Расплетене косе и Тарана, од којих је ова последња збирка дјечије поезије), окушао се и у прози. Написао је књигу прича „У име Босне“, а затим „Старе куће“, која је у ствари монографија породица Бошковић, Ђорђић, Којић и Шаренац у Горњој Спречи.
Половином 1997. године постаје дописник АНИУ РС на пројекту „Енциклопедија РС“ и један је од ријетких који је свој посао завршо. Награђен је новчано од АНИУ РС.
Паралелно са прикупљањем података за АкадемијуНаука РС, прикупља податке и о општини Осмаци и након пет година обајвљује „Монографију општине Осмаци“, коју су многи оцијенили веома високим оцјенама.
Након тога обајвљује роман „Доста је било- истина Горње Спрече“ који је 2015. године проглашен књигом године у организацији СПКД „Просвјета“ Зворник. Потом објављује књгу прича „Грешници“, а ове, 2017. године, књигу прича „Утваре“. Тренутно прикупља податке и пише кљигу о погинулим борцима ТГ Осмаци у прошлом рату.
Иначе, Рајко се веома млад оженио и са са супругом родио сина Сашу, који тенутно живи у Зворнику, др је ветерине и Предсједник ВК РС и кћерку Нташа која виша медицинсак сестра и која живи Калгарију ( Канада) Од двоје дјеце има четворо унука.
Супруга му је умрла 1990. године од рака дојке, сада као пензионер живи у својој кући са другом супругом.

Кулина ( Цапарде) 3.11.2017. године