Слава Станојевић – Љепота природе и људске душе чести су мотиви у мојој поезији

– Прије него што пређемо на питања у вези са Вашим стваралаштвом реците нам нешто о себи, чиме се бавите, које је Ваше основно занимање?

Волим да кажем гдје сам рођена и ко су ми родитељи, па ћу и овај разговор започети тако. Рођена сам  у Бежљи, селу недалеко од Теслића, као пето и најмлађе дијете Лазара и Дује Цвијановић. Одрасла сам у осмочланој породици, (с нама је живјела и тетка, очева сестра), и то је било моје највеће богатство… По занимању сам професор разредне наставе (учитељица) и радим у ОШ „Вук Караџић“ у Витковцима. Поред поезије волим шах. Давних, деведесетих, активно сам се бавила њиме, а сада само рекреативно… Живим са породицом у Теслићу.

-Можете ли нам рећи нешто о Вашем ангажману у Књижевном клубу при СПКД “Просвјета“ у Теслићу?

– Наш Књижевни клуб „Просвјета“ Теслић основан је почетком прошле године у склопу СПКД „Просвјета“ Теслић, а  ја сам (тренутно) предсједник Клуба. Наше досадашње активности углавном су биле везане за промоције књижевних остварења, како наших суграђана, тако и колега из окружења. Поред тога, можемо се похвалити заједничким зборником под називом „Теслићка поетска памћења“ у који су уврштени радови чланова нашег Клуба. Недавно смо организовали дружење са младим писцима, ученицима наших основних школа, те смо тако омогућили најмлађима да покажу своје пјесничко умијеће, а све у циљу развијања љубави према књизи и стваралаштву, уопште.

-Можете ли нам рећи нешто више о вашем стваралaштву, насловима које сте објавили…

– Морам нагласити да сам рано научила да читам, још прије поласка у школу. И сада се сјећам своје прве сликовнице. Звала се „Мој кунић“. Уз читање научила сам и да пишем… Као дијете играла сам се тако што сам „глумила писца“, па сам писала бајке, боље речено маштала сам и то записивала. Жао ми је што нисам сачувала те прве доказе своје љубави према књизи, па самим тим према писаној ријечи. У школи сам била члан литерарне секције, а књиге и дипломе које и сада чувам казују да сам за своје литерарно стваралаштво награђивана много пута… Написала сам збирку поезије за дјецу  и одрасле под називом „Сјећања“ која је објављена у издању СПКД „Просвјета“ Теслић 2016. године. С обзиром да сам учествовала на различитим конкурсима широм региона одређен број пјесама и прича налази се у заједничким зборницима. Такође имала сам част да будем награђивана за поетска остварења током протеклих година.  Тренутно имам написане двије збирке поезије, једна је за дјецу, а друга за одрасле, и оне „чекају штампање“…

– АСоглас издаваштво је организовало “ДРИНСКЕ КЊИЖЕВНЕ СУСРЕТЕ“, видјели смо да сте међу уврштеним ауторима у зборник крактих прича и пјесама и да је вече протекло величанствено, реците нам ваше утиске из Зворника…

– Уз захвалност домаћинима (АСоглас издаваштву, на челу са господином Дејаном Спасојевић),  на срдачном дочеку и гостопримству, коју не могу лако исказати ријечима, јер то треба лично доживјети, рекла бих да сам била одушевљена бројем присутних на самој промоцији Зборника у Зворнику јер су услови за путовање били веома тешки усљед снијега и леда на коловозима. Дрински књижевни сусрети били су свједок снаге писане ријечи, која је попут моста на Дрини, спојила те вечери људе из раличитих крајева и овјековјечила слике наших душа уткане у ретке које смо написали и казивали… Срећна сам што постоје људи који имају вољу и снагу да сачувају љепоту нашег језика и писма, наше традиције и наше културе кроз организовање оваквих манифестација и зато још једном од срца хвала АСоглас издаваштву.

–Шта је то што узима вашу пажњу?

– Моју пажњу, поред моје породице, привлачи љепота природе која нас окружује као и љепота људских душа, али и дешавања у животу, уопште. Ту су најчешће и мотиви за моје пјесме и приче. Истина, мисли ми често лутају прошлошћу, са драгим људима којих више нема. Рано сам остала без оца, па су многе моје пјесме „обојене“ сјетом, чежњом, тугом,… Волим дјецу, радује ме њихов смијех, њихова безазленост, искреност и отвореност. Моја поезија намијењена дјеци најчешће има шаљиве тонове…

–Често чујемо мишљење да је стање у култури испод просјека, да се мало улаже у истинске културне токове,.. Да ли сами аутори требају да се боре за свој статус, положај у друштву?

– Морам признати да сам своју прву збирку поезије и прозе написала искључиво с циљем да сачувам успомене на драге људе, дјетињство и све оно што ми је свето. То сам осјећала као личну потребу и нисам никада очекивала да та чињеница (да сам аутор збирке)  треба да допринесе побољшању мог статуса у самом друштву. И даље пишем, то је дио мене, и даље не очекујем да ми то мијења положај у друштву. Да ли сам превише скромна, или је нешто друго у питању не знам. Али, тако је… Остављам друштву у ком живим да размишља да ли су писци, (без обзира колико дјела оставили иза себе), вриједни поштовања, или су битније неке друге вриједности…

-У времену када је материјално остварило примат над другим друштвеним процесима и токовима ( овдје мислим прије свега на културу и умјетност) сматрате ли да је значајно све што било који аутор ради на пољу доприноса завичајној културној баштини и да ли друштво има довољно разумијевања и воље да помогне њихов рад?

– Одрасла сам у породици у којој је духовна вриједност увијек била изнад материјалне и истог сам мишљења и сада. Када је у питању књижевно стваралаштво, лично сматрам да је рад сваког аутора, без обзира на његово образовање, од непроцјењиве вриједности ако доприноси очувању традиције, ширењу љубави и међусобног разумијевања и поштовања, ако чува успомене на личности и догађаје из наше историје и сл. Друштво смо ми сами, тако да личним залагањем и својим поступцима требамо да будемо узори другима, не би ли промијенили схватања, не би ли биле пуније галерије, позоришта, биоскопи, … Ми смо ту да поезијом и прозом покушамо оплеменити душе наших читалаца. Некоме ће се наш „рад“ допасти, некоме неће… „Лијепа ријеч и гвоздена врата отвара“, како пословица каже. А зар бих ја могла и рећи све ово што сам рекла да ми Ви нисте омогућили?… То враћа вјеру да су постојали, да постоје и да ће увијек постојати људи који вјерују у нас. Хвала АСоглас издаваштву. Желим Вам много успјеха у даљем раду…