Ускоро збирка пјесама ” Посљедња жеља” – аутор Симо Илић Симек

Збирка пјесама „Посљедња жеља“ аутора Симе Илића опјевава бол због губитка брата. Кроз читав циклус ових пјесама основна тема је патња због смрти блиске особе. Лирски субјекат се у појединим пјесмама нада да ће му брат доћи. Описује љепоте предјела родног краја и нада се да ће са братом да ужива у њима. Иако је његов брат као млад отишао од куће, њихова блискост и повезаност су јаке. Њихов братски однос је читавог живота давао подршку и сигурност. Они су заједно пролазили кроз срећне и тужне догађаје и зато сад лирски субјекат тешко подноси патњу сам. Он сада нема брата да подјеле тешкоћу и тугу. Као кривац за овај велики губитак криви се проклета судбина. Бол због растанка двојице браће умањује то што је испуњена посљедња жеља покојника. Ту лирски субјекат проналази утјеху јер је испунио посљедњу вољу свог брата. Његов брат сада почива на брежуљку у родном мјесту.
Проводећи ноћи без сна сјећа се њиховог дјетињства, заједничке игре, трешње и школских дана. Ти дани буде сјету и подсјећају на један безбрижан дио живота када су браћа била заједно. Такође, размишљајући о прошлим временима сјећа се и заједничких снова и планова. Неке снове нису испунили, али се аутор нада да ће он сам успјети. Са тих ведријих тема, аутор прелази на сурову реалност. Подсјећа се да његовог брата нема и да мора сам да настави, али не зна како. Његова љубав према брату ће му дати снаге да успије у својим намјерама и да преброди ове животне недаће. Своју утјеху тражи у писању стихова и нада се да ће тако бар мало да успије да одагна црне мисли. Брата призива у сновима и волио би у сновима да се виде и причају када је то немогуће у стварном свијету. Понекад живот доживљава као казну и не види разлог за наставак живота, али никада човјек не треба губити наду јер је живот увијек јачи од смрти.
И сам аутор наводи да вољени не умиру док су живи они који их воле, па тако утјеху ту требамо и тражити и не очајавати у боли. Увијек постоји нешто што можемо да учинимо за њих и да прихватимо Божју вољу.
Читава збирка је посвећена преминулом брату и изазваће тужна осјећања код читалаца. Свако ко је изгубио неког блиског може да се саосјећа са овим губитком. Ове пјесме остају као споменик братској љубави и иако су написане у болу и патњи представљају дивно подсјећање да најљепша умјетничка дјела настају у тужним тренуцима и да су производ тешких животних околности.

Андреа Радиша, Проф. српског језика и књижевности