Почетна / Дјела / Ускоро роман “Прогон“- Велибор Шиповац

Ускоро роман “Прогон“- Велибор Шиповац

Протојереј – ставрофор Драган КРУШИЋ

ПРОГОН

„Прогон“ књижевникa хаџи Велиборa Шиповцa је приказ у маломе прогона Цркве и сљедбеника Христових, од постања до данашњих дана. О прогонима се могу написати стотине књига различитих књижевних облика. Шиповац је то учинио кроз роман, у четири повезане цјелине, путујући кроз одређене, поједине, историјске периоде, описујући како су они тада изгледали.

Данашње вријеме је, такође, у знаку прогона. Судионик сам прогона Цркве Христове у Црној Гори, те ћу са тог аспекта употпунити књигу својим свједочанством.

Као што је познато, због закона о слободи вјероисповјести, вјерујући народ Црне Горе, у име Митрополије Црногорско – приморске, Епархије Будимљанско – никшићке, Епархије Захумско -Херцеговачке и Епархије Милешевске, које имају своју јеванђељску мисију на територији Црне Горе, је мирним начином, кроз литије, исказивао незадовољство и тражио укидање или бар његову измјену у спорним члановима којим се руши идентитет вјековне Српске православне цркве на подручју Црне Горе. Свештеници су имали мисију да бесједе народу, позивају на мир и предводе литије. Дио из једне моје бесједе, 5. марта 2020. године, даје приказ нашег живота и борбе у прогону:

„Ноћашња литија, прва је од почетка Часног поста, периода интензивног сретања човјека и Богочовјека. Вјера у Бога је истовремено и духовно узрастање људске личности у мјеру раста Христовога. Зато улицама Црне Горе шета Божији народ, богоугодници којима „Господ сваку услишује, а небо им не прима гријеха“, како каже велики пјесник. На литијама у Никшићу сабира нас духовно и почивши патријарх Павле. Народ је уматичен у његовим златоустим ријечима „Будимо људи“ и сабран у неизрецивој љепоти његовог светачког лика.
Свих ових вечери, овим вашим великим, масовним, а надасве мирним и достојанственим саборовањем у одбрани својих светиња и вјере православне, ви сте на дјелу потврдили и посвједочили да сте вјерни синови и кћери своје Свете Саборне Апостолске Светосавске Цркве, а да исту волите и поштујете и истински доживљавате као своју духовну мајку која вас је духовно родила и отхранила, будући дубоко свјесни оне чувене светоотачке максиме која гласи: „Коме Црква није мати, томе ни Бог није Отац“. Ту вјеру у једну Свету Саборну и Апостолску Цркву ви исповиједате у овим крсно-васкрсним ходовима читајући Симбол вјере, наше православно вјероисповједање и Молитву Господњу „Оче наш“ коју је сам Господ Исус Христос предао својим светим ученицима и апостолима и заповиједио да се са истом моле. Ваља знати да у последња два мјесеца саборујемо и са почившим прецима, који су живот и витешко прегнуће увезали у два светосавска принципа: „Крст часни и слобода златна“.

Сваку ову нашу литијску шетњу благосиља и велики архијереј, угодник Божији, Свети Василије Острошки Чудотворац, исцјелитељ душа наших и домаћин слободарског Никшића. Црна Гора, наша овоземаљска отаџбина, света је ризница великих православних светиња, зато да је правде звали би је Светом Гором. Само у Цетињском манастиру налазе се Свете и нетрулежне мошти Светог Петра Цетињског Чудотворца и државотворца. У манастиру је похрањена Честица Часног и Животворног Крста Господњег и Рука Светог Славног пророка, претече и крститеља Јована, која је крстила Сина Божијег и читаво земаљско вријеме. У Црној Гори су похрањене мошти и архиепископа српског Арсенија Сремца, првог светосавца и изабраника Светог Саве и многих других светитеља који сјаје као звјездано небо у Царству Христовоме. Зато нема великих народних покрета без Божијег и светачког надахнућа. Зато смо овдје и бићемо на овим богоугодним литијама све док се не повуче овај богоборачки закон. Властодршци тврде да се закон о слободи вјероисповијести доноси у име државе, због државних потреба. Међутим, политичка теорија потврђује да су грађани држава, а не институције. Истинску првостворену државу Црну Гору створила је Митрополија Црногорско – приморска и први државотворац Свети Петар Цетињски Чудотворац. Они су „квасац“ црногорске историје и државе. На литијама сваког молитвеног дана шета с разлогом половина становника Црне Горе. Такав слободарски покрет није забиљежен у њеној историји.

Невјероватно, слободарски покрет вјерујућег народа, оспоравају они који за себе тврде да су атеисти, и да нема Бога, Боже им опрости, ако га нема, зашто му име помињу. Да су којим случајем читали дјела Фјодора Достојевског, који је недвосмислено поручио: „Увијек ћу ићи за Богом, а не њиховим истинама“. Једино слободан народ љуби истину и правду, а они који владају и доносе законе руководе се само разлогом власти. А мудри атински законодавац Солон, устврдио је да је „незаситост мајка надмености“. Јасно је свима да иза спорног закона о отимању светиња, цркава и њене имовине не стоје државни разлози, јер је и по свјетовним законима Црква одвојена од државе.

На литијама бранимо достојанство човјека пред Богом и достојанство наше према прецима, традицији, неспорном идентитету, истинској Црној Гори. Све ове наше црквено-народне литије имају крсно-васкрсни карактер и одишу душом народа и овим истинама: да тама лажи пролази, а свјетлост Божије истине свијетли и долази; да тама неправде пролази, а да свјетлост Божије правде свијетли и долази; да тама демонске злобе и људске пакости пролази, а да свјетлост Божије доброте и милости Божије свијетли и долази; да тама безбоштва и богоборства пролази, а да свјетлост Божије вјере свијетли и долази; да тама охолости пролази, а да свјетлост хришћанске смјелости свијетли и долази; да тама људске себичности пролази, а да свјетлост Божијег човјекољубља свијетли и долази; да тама тираније и страха и робовања истоме пролази, а да свјетлост слободе свијетли и долази; да тама разврата пролази, а да свјетлост чедности свијетли и долази; да тама богомржње, братомржње и невјерства пролази, а да свјетлост богољубља, човјекољубља и пријатељства свијетли и долази.

Тако се сви ви, драга браћо и сестре, учесници ових светих литија уписујете у књигу вјечности, у љетопис опширни Царства Христовога и ако Бог-да на капији раја, када се сретнемо са својим Господом, његовим угодницима и са часним прецима, да будемо од истих препознати по томе што ће на нашим срцима бити исписане ове знамените ријечи које гласе „не дамо светиње“.

У ове дане Часног поста молимо се и за оне који нијесу са нама, да се уразуме и дозову, да се врате својој Цркви и својим прецима, да се и они уматиче у ријечи почившег патријарха Павла „Будимо људи“.“.

Литије су настављене, а свједочанства о тешким данима прогона остају забиљежена за историју. Касније, судионик сам и затворских дана, јер сам ухапшен 12. маја 2020. године, на празник Светог Василија, након литије у Никшићу, заједно са владиком Јоаникијем и свештеницима. Владика и свештеници Саборног храма у Никшићу осумњичени су за кривично дјело – непоступање по здравственим прописима за сузбијање опасне заразне болести.

У ћелији од око десетак квадрата, под пригушеном свјетлошћу, с прозорчићем кроз који је свјеж ваздух долазио једино када би га неко од полицајаца са спољне стране отворио, дрвеном кревету без јастука, гвозденим вратима која су била закључана, славили смо Господа, читали акатисте светима – Николају Мирликијском, великомученику Георгију и Василију Чудотворцу, и причешћивали Светим тајнама. Затвореничку собу дијелио сам са оцем Василијем Брборићем и оцем Николом Маројевићем. Није нам било дозвољено да унесемо мобилне телефоне, чак ни средства за хигијену.

Након завршене литије, владика Јоаникије и ми свештеници изашли смо из Парохијског дома да испратимо митрополита Амфилохија. Били смо изненађени када смо видјели полицију и инспектора који нам је саопштио да морамо поћи у станицу полиције, прочитавши наша имена. Народ се почео окупљати и страховали смо да ситуација може измаћи контроли. Владика је позвао инспектора у Дом, гдје му је рекао: „Нећемо дозволити да нас понижавате, јер понижавајући нас ви понижавате Цркву. Нити да нас водите као посљедње криминалце! Ујутру ћемо сами доћи и одазвати се позиву“. Међутим, инспектор је инсистирао да се заповијест његових старјешина изврши одмах. Нешто касније, када је владика својим ријечима смирио нарасле тензије, пошли смо до станице, гдје смо били смјештени у једну просторију близу улазних врата. Ту смо запјевали тропар Светом Василију Острошком и друге духовне пјесме.

Приликом давања изјаве, прво питање је било да ли говорим црногорски језик и да ли га разумијем.

Мој одговор је био кратак и јасан: Не говорим непостојећим језиком. А на питање да ли ћу их разумјети, рекао сам: Надам се да хоћу. Додао сам инспектору да је и он као ја учио и писао Вукову азбуку. Послије тога одбацио сам све сумње које ми се стављају на терет. Поновио сам да нико од нас епископа и свештенства није позвао народ на литију имајући у виду епидемију вируса корона и поштујући мјере које је држава увела. На питање ко је организовао литију, одговорио сам: Свети Василије! Полицајцима није било јасно како се народ спонтано сабрао. Рекао сам им да нема опасности од световасилијевске литије када је острошки Чудотворац исцјелитељ од свих тјелесних и духовних слабости и немоћи. Тражили су да им саопштим имена редара који су обезбјеђивали литију. Казао сам да редара није било, јер је толики народ чувао сам Свети Василије.

Заточеништво у подруму зграде никшићког Центра безбједности лако смо поднијели захваљујући нашем духовном витезу владики Јоаникију који нас је бодрио и кријепио, чак и пјесме писао, али и вјерном народу Никшића који је стајао уз нас.

Не дамо светиње!

_____

Жељко ВУЈАДИНОВИЋ

ЧЕТИРИ ПРИЧЕ ВЕЛИБОРА ШИПОВЦА

Кроз четири приче Велибор Шиповац приказао је једну од вертикала хришћанске историје. Именовао ју је ријечју Прогон. Ријеч је то сложене и тешке онтологије. Уз уопштено значење системског терорисања, протјеривања или малтертирања појединаца или група, садржај термина прогон садржи бројне нијансе. Историја познаје политичке, расне, етничке, институционалне прогоне, затим прогоне на основу сексуалане оријентације, генетских или здравствених деформација итд. Поједини од ових феномена имају дугу историју, док су поједини посљедица развоја социјалних односа у новијем времену.

Дугу историју имају и прогони спровођени на основу вјерских разлика. Изражени су од појаве монотеистичких религија. Прогони Христових сљедбеника саставни су дио историје хришћанства и хришћанске цркве. У форми четирију прича, заснованих на познавању историјског амбијента у којима се њихове радње одвијају, Шиповац је приказао страдања хришћана у Римском царству, а посебно православаца у Османској империји, социјалистичкој Југославији, па и у Црној Гори, у времену нашег тренутног бивствовања.

До званичног признања, 313. године, власт Римског царства хришћанство је схватала као пријетњу устаљеном вјерском систему на којем је та империја дотад почивала. Од 4. вијека, када је криза увелико опхрвала некадашњу моћну империју, статус монотеистичког и универзалног хришћанства као званичне религије био је покушај интеграције културно, етнички и језички разноликог царства.

У Османском царству, исламској теолошкој држави, „народи књиге“ (зимије) – а то су били углавном хришћани и Јевреји – начелно су имали правну заштиту за коју су плаћали одређене порезе, само за њих разрезане. Немогућност задржавања претходног социјалног статуса, жеља за смањење тешких намета, напредовање у војној или политичкој хијерархији, удаја, па и отворено насиље, поспјешивали су исламизацију једног њиховог дијела. Облик исламизације представљала је и девширма (у народу позната као данак у крви) – одвођење  хришћанских дјечака, њихово исламизовање и припремање за војну или административну службу у османској држави.

Социјалистичка Југославија представљала је покушај дисконтинуитета са претходним системом. Тешко страдање  свештенства СПЦ у Другом свјетском рату, посебно у Независној Држави Хрватској, није заустављено одмах након његовог завршетка. Као једног од репрезената Краљевине Југославије, уз идеолошке побуде, социјалистичка власт настојала је да онемогући додир Цркве са народом и да сузбије њен дотадашњи утицај. Власт се није либила прибјегавању насиља. Трагична је, на примјер, била судбина свештенства Митрополије црногорско—приморске и за вријеме рата, а и непосредно послије њега. И у најновијем времену свједочили смо удару власти на исту митрополију и њене вјернике.

Као антипод прогонима, у свим Шиповчевим причама као црвена нит, идеја водиља – доминира утемељеност и постојаност сљедбеника Христових у својој вјери. Њихову непоколебљивост у вјери нијесу могли нарушити ни обећавани дарови ни голо насиље.

Уобичајено се сматра да се историја понавља. И из ових прича могао би се извести такав закључак. Али, колико год изгледала циклична, историја то није. Може се апострофирати њено спирално кретање. Слични историјски феномени и процеси нијесу понављање историје, јер се дешавају на другом крају спирале. Дакле, осим што реконструишу прошлост, Шиповчеве приче су и метафорички говор о садашњости. У њима се није дотицао раскола и прогона у самом хришћанству, као ни прозелитистичких покушаја према СПЦ. Уосталом, то и није била глобална тема којом се бавио у овом дјелу.

Шиповац приповиједа јасно и једноставно, пријемчиво читаоцу…

О Dejan Spasojević

Проверите и

Снови нису јагоде на длану – Биљана Савић

Песник, снови и јава Сањар је онај ко може пронаћи свој пут по месечини, а …

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *