Почетна / Вијести / Ускоро : Хомољу на дар- Анђелија Недељковић Петровић

Ускоро : Хомољу на дар- Анђелија Недељковић Петровић

Извод из рецензије

Провео сам неколико ноћи над стихозбирком Хомољу на дар, песникиње Анђелије Недељковић Петровић. Читао сам, враћао се, размишљао и замишљао лепоту описа и тумачио метафоре, и сваки пут на нов начин. Песма је успела када оног ко је чита изненади нешто знано. Мене као песника много тога је изненадило у Анђелијиним стиховима, а често када прочитам песму пуну лирских и пасторалних описа љутио сам се на себе, а „љутња“ је произилазила из тога, како се нисам пре песникиње досетио да напишем ту песму. Покушавао сам у сећањима пронаћи пределе које песникиња опевава у својим стиховима, покушавао сам али нисам успео. Јорговани из оближње клисуре, у чијем је окружењу одрастала, за Анђелију су били и остали најдражи завичајни цвет. Њени су описи жуборкастији од свих потока њеног завичаја, а описи цветних ливада просто миришу на букете дивљег цвећа. Миришу носталгично на детињство, на пропланке и поља којих више нема у њеном родном крају, миришу на мајчину руку и душу, миришу на дуње поређане на орману.

Песник ствара песму талентом и жељом, а песма брани свог ствараоца складом и трајањем, трајањем кроз време у коме и поред свих промена остаје заједничка нит која спаја времена, у овом случају спаја Анђелијину мисао и душу, са будућим човеком. Сваки песник када се обраћа свету покушава да из њега искорачи у само њему знане пределе. То може деловати чудно и немогуће, само кад се у песникову душу гледа споља, а песник је увек у свом свету, у свету који за себе ствара. У свету њему знаном, у свету у ком се најкомотније осећа. За Анђелију то је свет, или део света у коме је рођена и одрасла. Анђелија Недељковић Петровић у многим песмама живи песничке снове, у лепоти Хомоља. 

Анђелијина душа у сваком стиху попут лептира плови по цветним пољима, по висовима, поред врбака драге и знане реке, опијена чежњом путује лепотом стиха кроз своје Хомоље. Љубав према завичају је толико видљива и тако изражајна, да му се у појединим песмама песникиња обраћа као живом, вољеном бићу. А све је живо, разиграно и пуно лепих описа у свакој њеној песми. Њена је душа у младости напојена, свим лепотама, које су увећане чежњом добиле мистичан значај док о њему сањари у далеком свету. Анђелија пева о времену кога нема, које је остало и остаће вечно забележено у њеним песмама. Све лепоте које су красиле њену младост остале су заробљене у девојачкој души, заробљене као незнани праисторијски инсект кога ће будуће генерације открити, као што ми данас проналазимо лептире у провидном ћилибару. Давно је Анђелија напојила душу том лепотом, а када је отишла из ње затворила је у ћилибарску чауру све и сада је отворила и подарила својим песмама, дала је нама да уживамо и да са њених извора лепоту пијемо.

Знам и са сигурношћу могу да тврдим, да би познаваоци општих правила која су записана у теорији књижевности нашли замерке и ја сам их с почетка налазио али сам дао предност песничкој мисли песникиње Анђелије. Познавајући чистоту њене душе, знао сам да су јој намере часне и да је стварајући ову збирку стигла до места ка коме је пошла исписујући први стих. Већ при читању првих песама стихозбирке у настајању, заапазио сам да Анђелија поседује песничку мисао. Песничка мисао омогућава творцу песме да уз мало речи пређе из далеке прошлости у садашње доба, из митског казивања у лирско казивање, из села у град и све то на други, али јасан начин уради обрнутим редом. Запазио сам да Анђелија то добро ради.

Теме Анђелијиног певања су универзалне, љубав, вера, сеоски живот, мобе, обичаји, светковине, славе и прославе, вашари и веровања. Све то у песмама Анђелије Недељковић Петровић, лепше је и животније од  знаних слика које данас затичемо у  Хомољском или било ком крају нашег поднебља. Када би хтео направити поделу песама на циклусе тешко би успео. У скоро свакој песми има љубави, родољубља и пасторалних описа. Све је то лепо уплетено и лирски исказано у Анђелијином певању. 

Многе песме имају заветни, поучни и могу рећи заповедни смисао, јер песникиња свом снагом ума у лирским описима чува старе обичаје, оживљава слике, родитеља, старог бунара са кога нико воду не пије. 

Песме посвећене мајци, нису само посвете њеној већ свим мајкама, њена суза је суза сваке ћерке, њен јецај је јецај из душе, која покушава тугу претворити у радост када у ружи испод туђег неба види ружу мајчином руком заливану.

      Песникиња пред читаоце износи слике села препуне лепих поређења, а лирским набојем украшени описи испуњавају душу радошћу, какву само пасторала уме дочарати. 

У осврту на песме ове збирке, нисам посебно издвајао поједине песме, не што нема посебних, већ што нисам хтео давати предност одређеним насловима, јер комплетна стихозбирка обилује јаким лирским описима, истим намерама и жељама, које живе у Анђелијиној души, у мислима и сновима. Живе и живеће дог живота буде и надживеће и ово време и Хомоље и обичаје и све што живот животом чини. 

      Топло препоручујем издавачима стихове Анђелије Недељковић Петровић, а читаоцима сугеришем да ће пронаћи лепоту и да ће их изненадити нешто знано између корица ове књиге

 Јован Н. Бундало

 песник из Београда

О Dejan Spasojević

Проверите и

У припреми збирка пјесама “Свето и бескрајно“ – Велибор Шиповац

ЛИЈЕК ЧОВЈЕКОВОЈ ДУШИ  Шта је велико, вјечно, свето у човјековом  животу, тема је у збирци …

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *