У припреми збирка “’Вечерас даме бирају“- Драган Дрљић

Ехо лепших времена у

поезији Драгана Дрљића

Све што требате је љубав.

– Џон Ленон

Уметност је оквир за душу, израз за мисао и прозор у свет. Свака грана уметности на свој начин кореспондира са емоцијама, те један призор из живота на више начина може бити исказан. Није реткост да човек има талента за више врста уметности, те смо имали једног Ђуру Јакшића чије су слике на неки начин допуњавале песме, а тако и песме су дописивале слике. И доиста, ако слика говори, нека то онда буде у стиху, као код песника Драгана Дрљића. Драган Дрљић је управо синкретизовао у својој збирци песама Вечерас даме бирају један уметнички свет, у који нас позива да приступимо отвореног срца.

           Централни мотив збирке је љубав, љубав између мушкарца и жене у свим фазама, са свим искушењима које она доноси. Аутор започиње збирку управо са песмом Вечерас даме бирају по којој је збирка и добила наслов и та пролошка песма је заправо једна љубавна игра у којој даме бирају каваљера:

Дама ће скинути шешир

и неког ће изабрати тад.

Каваљеру ти спреман буди,

јер можда је тренутак баш сад.

       Ови стихови буде ехо прошлих времена, носталгија за временима где је све било узвишено, као сам валцер. Да би у наредној песми Где сам сада ја песник поставио егзистенцијално питање, а онда и констатацију: Ево ме овде у застоју живота…
Умор лирског субјекта од живота који галопира нашим венама, страх од пролазности, те се мисли косе једна са другом, а опет не могу једна без друге.
Песник каже да жели мало сунца и комад судбине, цвеће и љубав, толико му jе довољно за срећу (Желим мало сунца) У збирци неретке су песме посвећене пријатељицама, музама, узвишеност женског бића главна је одлиkа поезије Драгана Дрљића. И фали савременом песништву таквог шантићевског, џентлменског односа према женама, поете каваљера који ће лепоту жене ставити на пијадестал и онда када га иста та жена рани.
Он каже у песми Љубави:

У мени љубав искрена гори… и гори, сигурно гори жаром искрености, а то је данас реткост, такви манири и истинска горућа жеља за близином жене и њеном путеношћу.

          Песник се сећа и првог састанка код храма на Врачару (Храм), он ће још једном проћи том Реком успомена, јер после љубави – цвет се у сећању залива. Много је дивних, искрених стихова истекло из пера овог џентлмена-песника, он широм отвара врата срца и када је оно ливада без цветова он каже: А ја ћу љубав по свом.
Срећа припада храбрима, а храброст је одлика овог лирског гласа, један ехо романтичарске епохе, када су Скадарском улицом шетали са шеширима наши највећи песници тог доба. И заиста, то је неко лепше време, није нимало чудно што песник Драган Дрљић жели да оживи дух управо тих времена.

           И у овој збирци има тамних нијанси у неколицини песама, као што је нпр. песма Веридба са тамом у којој песник описује једну боемску ноћ када туга има лице и дугу косу:

Ипак, ништа ми нисмо криви,

између нас су се испречили,

светови и ситнице…

         Тако говори у песми Између нас је свет, јер оно што је између, нека је и ситница, много је, превише да се деси и загрљај, који напослетку постаје само разгледница.

Оно што смо сигурно научили из ових песама је да љубав је још увек у моди и да:

Верује ко може, хоће и зна.

Онај коме лептири од страха,

не беже са длана.

А за оног, ко се насмеје,

опрости игру и ижврљану књигу.

За њега увек има дана!

          За љубав је потребна храброст и само мало среће. Песма у којој оно сликарско у једном песнику долази до пуног изражаја је песма Усне трешњине боје, где песник осликава један призор:

Док киша пљушти,

влажну хаљину вуче.

Кармин трешњине боје,

укуснији је него јуче!

          Та једна лирска слика пројектује управо тај песников свет од боја и укуса, од лепоте и господства. Као да гледамо старе романтичне филмове, где је све било много лепше него што је данас. Поред песама жени, песник посвећује песму псу Вилми, а онда уз песму нам даје осликан потрет. Више пута поетски га надахњује Дунав, а онда и небо, посебно звезде. И у једној песми говори:

Сви смо ми као звезде.

Засијају и нестану.

Изгубе се у црним и тамним морима!

А та црна и тамна мора су животни догађаји и ситуације, сами живот. Јер ништа вечно није осим љубави и успомена.

Поетика срца, то је истински манир и одлика песника Драгана Дрљића. Када се удруже перо и четкица, стихови и боје и сви куцају у истом ритму, у куцњу песниковог била. Ова збирка подсетиће читаоце да љубав је, заиста, још увек у моди и да праве вредности никада не губе на сјају. Јер, када даме бирају, каваљери су спремни за валцер.

проф. Невена Милосављевић