Почетна / Дјела / Роман “Мохер капут“- Рајко Бошковић

Роман “Мохер капут“- Рајко Бошковић

                                                     Р Е Ц Е Н З И Ј Е

др Цвијан Ђапановић, психолог

                                          Ч А С Т   Ј Е   И З Д А В А Ч У

Чудна догађања! Отворим текст за читање неког дјела повремено кад стигнем, односно с времена на вријеме, како то обично чиним, али овог пута не могох престати. Морадох прочитати до краја! Толико ми се допаде да сам се плашио краја текста. И, могао сам завршити са овом реченицом, али, нисам. Нисам јер бих се огријешио о труд писца  и љепоту његовог казивања.

Овај текст књижевника Рајка Бошковића је више него одличан па га могу препоручити сваком издавачу, читаоцу и донатору.

Читао сам и друга дјела овог надахнутог писца који је богатства овог краја и шире оплеменио ријечју, нека сам и рецензирао, али је ово нешто надасве вриједно  и до сада недоступно јавности, што је гријех.

Он читаоца тако води са собом да му не допушта никакво „одсуствовање“ од збивања и разговора.  Он га укључује у размишљања о ликовима из романа и  њиховим бригама, тако да преживљава све са њима.

Имена сокака, снијежних путева, лица, ношење дрва а да не остане трага због чувара државне шуме су само дио овог надасве вриједног књижвног дјела.

Не би се смјели занемарити ни добро убачени стихови.

Милан и Петар, Петар и Петра, то је роман за себе тако дирљив да га може мало ко прочитати а да не пусти сузу.

Из књиге се може много тога научити, а посебно како се воли  и жртвује за вољено биће. То је практична психотерапија са којом сам се сусретао у животу и што ми је професија у коју се веома добро разумијем.

Аутор између осталог није заобишао ни ратна збивања, стријељања Срба у Липовом Лугу, њих 287, које апострофира ради незаборава.

Све је било и прошло, али се не смије заборавити ради будућности.

Аутору све похвале на уложеном труду, а овај роман се дефинитивно може сврстати у сам врх српске књижевности, поготово  у бисер издаваштва у Зворнику. Боља књига по мени до сада није штампана, нити ће бити у догледно вријеме.

Издавач, ма ко то био, има част што ће бити тај који ће ово надасве вриједно књижевно дјело предочити јавности.

мр Мирко Бабић

ЈЕДНА СПЕЦИФИЧНА ЖИВОТНА ПРИЧА

Ниједан човјек на овом свијету није исти и сваки од њих има своју засебну животну причу. Неке од тих судбина личе једна на другу, али без обзира на њихову сличност сваки животопис је прича за себе. Специфичност ове својеврсне аутобиографије огледа се што се у њој испреплићу два животна пута главних ликова – Петра Бошњаковића и његове дјевојке и касније супруге, Петре; а роман има и своју метафизичку надоградњу, што га издваја из мноштва наслова оваквог жанра.

Дакле, Аутор своју животну причу не пише у форми класичних мемоара можда и из истог разлога као што рече даровити Бранислав Нушић  у својој „Аутобиографији“ да је свачији живот тако интимног карактера да га само ријетки желе подијелити са другима.

Структурално гледано, књига се састоји из три дијела, с тим што прва половина уопште не личи на аутобиографију, него се више доима као некаква пасторала, или љубавни роман о Петруњели  и Петрашину. Ова љубавна прича је са „сретним крајем“; али Аутор овдје читаоца изненада уводи у предратно вријеме „20 година касније“ од 1968. године када је упознао љубав свог живота, одјевену у мохер капут са бијелим шалом, у колу на једној сеоској свадби. Иако се ради о свјетски значајној револуционарној години хипи – покрета који је из темеља промијенио дотадашњи конзервативни свијет, Аутор се тиме не бави. Не говори ништа о предвечерју грађанских ратова 1991 – 1999. година. Он и његова Патра су центар пажње, а спољашњи свијет за њих скоро да и не постоји. Међутим, ова љубавна прича је мајсторски проткана низом етнографских , социолошких  и антроплошких наратива.

У другом дијелу романа описано је наличје људског живота и људске среће, кроз болну причу о неизлечивој болести и прераној смрти његове вољене, Петре. Диван људски лик, Ауторова супруга, била је поштована медицинска сестра која је у браку са вољеним постала поштована мајка Младена и Дуње, који ће касније постати успјешни људи, и чак надмашити своје родитеље.

У реду, сложио би  се читалац, ово је сада постао ипак роман са увелико трагичним крајем, како то бива повремено у животу; али ни то није крај. Читаоца чека и завршни дио романа „50 година касније“ упознавања са непребољеном љубави свог живота.

Завршни дио романа је већ нека друга ( трећа) прича која представља задивљујуће дубоко замишљену метафизичку цјелину о суштинском смислу људског живота као опште појаве, са свим појединачним специфичностима. И овај дио је структурално подијељен у три приче, иако Аутор то посебно не сугерише читаоцу у својим завршим казивањима у 48 -поглављу романа. Може се запазити да је Аутор ту описао, као пресудно указање покоње Петре на сахрани свога свекра; па невјероватно привиђење Петре на гробљу „Теферич“; затим је та размишљања наставио „Фантазмагоријом из Клагарија“ гдје је једне године боравио као гост код своје кћерке, Дуње. И на самом крају, као својеврстан крешендо и врхунац цијеле приче, долазе сновиђења и „Медитације у праскозорје послије кошмарне ноћи“ – тачно 50 година од Петриног доласка у Петрову кућу (24. 5. 1970.)

Ако се може рећи да је Петра била главни јунак ове животне приче, Аутор је тек у завршном поглављу овог романа довршио и вајање лика Петра Бошњаковића ( а једино ми који га лично добро познајемо можемо закључити да је то без сумње лик самог Аутора) па тако роман добија обиљежја чудесно написане аутобиографије, са трансцендеталном надоградњом на крају.

Радња романа почиње 20. фебруара 1968. године и говори о свакодневном „животу човјек на Балкану“ који мора красти дрва из државне (или пак – сопствене шуме) како би преживио зиму (у складу са животним правилима већине људи да „нужда закон мијења“). Са друге стране ту је и ведра страна живота, јер тога дана млади, тада деветнаестогодишњи Аутор романа и његов годину дана млађи рођак иду на свадбу извјесног Саве  у село Липов Луг. Иначе сва тројица су из села Церова  (не Перово, као код Добрице Ћосића). Њих двојица су кренула знатно раније како би се прије доласка свадбе, мало окријепили код тамошње родбине.

Овај дио животне приче проткан је пасторалним описима сеоског амбијента и вјерно нам осликава једно не тако далеко, али одавно прохујало вријеме. За читаоце из овог времена овакви описи имају карактер етнографске и социоантрополошке грађе.

Управо на овом свадбеном сијелу, главни јунак ове књиге, Петар Бошњаковић упознаје „љубав свог живота“ (у буквалном смислу те ријечи). Петар је учитељ у родном селу; и син је најобразованијег човјека у цијелом крају који је једини завршио трговачку школу прије Другог свјетског рата, али због стицаја околности бавио се као и већина осталих људи пољопривредом. Његов син, Петар био је убједљиво најбољи ученик, али најупорнији и најамбициознији од све његове дјеце. Још  у основној школи прочитао је сва три романа нобеловца Иве Андрића и скоро сва дјела Петра Кочића и других српских аутора. Будући да се његов живот није разликовао од живота, од остале сеоске дјеце, он је све ово морао да учини чувајући стоку, или тјерајући је на удаљене ливаде и изворе (тако амбициозна градска дјеца читала су тајно од родитеља уз помоћ батеријске лампе, покривена ћебетом или јорганом у спаваћој соби). Будући Аутор романа имао је само разумијевање свога школованог оца („срећан сам што сам имао доброг оца, најбољег којег је наш крај изњедрио“), али је зато трпио свакодневна исмијавања неписменог и заосталог комшилука, а нарочито када је одлучио да заврши Учитељску школу у Тузли. Говорили су како ће један такав учитељ да учи њихову дјецу  када они знају да он воли да оре и копа и чува говеда. Живећи у Тузли надоградио је своја знања читањем руских и свјетских класика; и редовним гледањем филмова и позоришних представа, тако да је чврсто одлучио да мијења своју заосталу родну средину, а не да она мијења њега.  („Учени људи треба да промијене заосталу средину, а не на њих“, каже, Аутор).

Било као било, дошао је за њега судбоносан дан и он на тој свадби уочава једну дјевојку у скупоцјеном мохер – капуту, по чему закључује да она није обична сељанка. Била је то Петра, „жена његовог живота“, кћи шефа рачуноводства у тамошњој Земљорадничкој задрузи и ученица Медицинске школе у Тузли. Била је то „љубав на први поглед“ а њихово упознавање се дешава играњем у колу. И Петра је по његовом понашању и одјећи видјела да Петар није обичан сељак и букнула је обострана искрена љубав двоје младих.

Петра је понављала један разред у школи, највише због принципијелности професорице српскохрватског језика која јој је у неку руку  била тетка. Професорица је била принципијелна исто као што је био и Петар, јер касније као директор школе није своју дјецу уопште одвајао од осталих ученика, па су они морали да долазе у школу као и остали, а не у директоровом ауту. Прости свијет би рекао „нашла крпа закрпу“, док су то стари Латини формулисали изреком Similis simili gaudet. Дакле, сличан се сличном радује; и Петар и Петра испуњавали су све формалне услове за формирање искреног пријатељства и будуће породичне заједнице. ( Петар је отворено говорио да и би га било срамота да му супруга нема завршену срењу школу ; не само због околине, него и због тога што не би имао с ким разговарати на одређеном интелектуалном нивоу)

 Аутор до детаља описује тај сусрет између Петре и Петра, али не закључује да се ништа не дешава без „судбинске случајности“; него управо супротно – него да је то ствар потпуне људске слободе и дјеловања. Наиме, Неко или Нешто је хтјело да се баш тога дана Петри баш ишло на то сеоско сијело, иако је знала да ту неће бити момака њеног ранга. Тадашње традиционално, рационалистичко схватање је било да  „не може ашиковање и школа заједно“, али је Петра смогла снаге да наговори мајку да ова пита оца може ли уопште и доћи на то посијело због провода („Вољела бих изаћи и мало поиграти у колу“). Није ни слутила да ће јој управо тада прићи „човјек њеног живота“ и упитати је: „Цуро, може ли се у коло“?

Петар је већ био у почетном напону младалачке снаге и ушао је у свјет одраслих мушкараца. Већ је био интиман са двије дјевојке ( Регина и Кристина) тако да је рутински „обавио посао удварања“ након чега је зачета обострана искрена љубав. Убрзо се за ту љубав дознало и околина их је поредила са тада најљепшим глумачким паром – Аленом Делоном и Клаудијом Кардинале.

За разлику од Регине која је већ након неколико сусрета „даривала му себе заслијепљена младалачком љубављу“ са Петром није све ишло тако лако. Петар и Петра су размијенили на стотине писама пуних излива младалачке љубави, а с обзиром да није одмах могло доћи до склапања брака, морали су чекати двије године да Петра заврши Медицинску школу, а Петар одслужи војни рок.

Без обзира на искреност обостране љубави, јавило се вјековно питање и један од главних табуа људског рода“ да не треба да спавамо заједно док се не узмемо“. Ова прастара институција чувања женске невиности у случају Петре и Петра је превазиђена на тај начин што је Петра  примајући вјеренички прстен – бурму, пожељела и остварила жељу обоје њих за спајањем, тачно на свој деветнаести рођендан, 3. јануара 1969. године.  Ускоро је и Петар одслужио свој војни рок и стекли су се услови за заснивање брачне заједнице, али Петрини родитељи су сазнали да је Петра била код Петрових родитеља и више јој нису дозвољавали повратак кући. Али, у сваком случају то је било небитно, јер су се младенци осјећали као муж  и жена већ током забављања. Њих двоје су сматрали да се не треба љутити на родитеље, „ јер су они живјели у свом свијету устручавања и забрана“.

Једна од главних дилема главног јунака романа настала је још тада, о томе колики је степен повјерљивости између човјека и жене; и може ли се жени препустити иницијатива у олучивању. Каснији живот је немилосрдно показао да је Патар превише повјерења имао у вољену Петру. Наиме, она је сама одуговлачила сопствене здравствене прегледе иако се очигледно радило о симптомима опасне болести која се може спријечити само хитном операцијом.

Петар је увијек желио да поред себе има образовану жену са којом може равноправно причати и договарати се (Он чак каже: „стидио бих се жене која није завршила средњу школу“). Запазио је рано да „жене лако проналазе мане код других жена“ и да „женин једини пријатељ и друг може бити само онај с којим живи“. Међутим, Петар толико идеализује женски лик да у њему поистовјећује  и мајку и колегиницу и сестру и љубавницу; што је једноставно немогуће (али „вриједи покушати“).

У другом дијелу књиге Аутор говори о Петровој успјешној каријери и његовом донкихотском подухвату да подигне друштвени ниво развијености средине у којој је рођен и у којој живи и ради „разапет између друштвених обавеза и према породици“. Аутор каже: „Држава се убрзано изграђивала, те је образоване снаге недостајало  у свим областима“. Као и сви људи тог кова, Петар Бошњаковић је брзо препознат као кадар и одмах постаје директор основне школе. Њему се чинило да успјешно мијења заосталу средину око себе и да тиме испуњава своју животну мисију. Није схватио да су људи његовог капацитета одавно постали професори у великим градовима, јер укупно друштвено окружење одређује ниво развијености, а не само изузетан појединац.

Народна пословица каже „не да се сиротињи ситно самљети“, а наш се Петар стално сјећао како је јео „тврду проју са комадићем сланине, пасуљ запржен чварцима затопљеним машћу и кукурузну питу покајмачену само онда када се крава музла“. Знао је Петар и за појаву да и „најгора сељанка када обује папуче и ципеле, одмах помисли  да је госпођа и неће ништа да ради“, али њему није то била поука за угледање, а Петра је у потпуности испуњавала његов живот.

Трећи дио књиге представља потпуно одвојену цјелину и има метафизички карактер, а овом роману даје несумњива аутобиографска обиљежја. Пред Петровим очима урушава се цијели један свијет у којем је он одрастао и  у кога је чврсто вјеровао. Још када су на власт дошле „националне странке жељне поравнања неких, само њима знаних рачуна“ и када су одлучивање о свему преузели људи испод Петровог нивоа, те Петру ништа није било јасно.

Почеле су Петрове халуцинације, а „своја сновиђења записивао је стихом у нотес који је увијек са собом имао“. У ратним рововима испуњеним „крвљу која се ничим не може спрати“ привиђала му се његова никад непрежаљена Петра и давала му наде у нови живот. Пред саму смрт му је директно рекла да даље не живи сам; иако је Петру било јасно да „човјек  сам нигдје није приспио.. и полако попут старца полази у кућу самоће и туге“. То очајање је прекинуто доласком Мирке у његов живот, од када се Петар  у цјелини посвећује писаном стваралаштву, увијек пишући истину.

Петра му поручује у сновиђењима: „тамо гдје сам ја, нема Петре ништа. Само царство таме и ништавила“. Схватио је тако да „ његово препуштање Петри да сама одлучује коштало је њу живота“.

Понекад му је Петра пребацивала „говорио си да само мене волиш, а шврљао си кад год си стигао“. Знао је да се „само курве и лопови куну у поштење“, али народ огољено болно каже „сретноме жене умру, а несретноме кобиле цркају“. Зато, Петар закључује: „Сваку прилику која може донијети корист и задовољство треба искористити. Кад се сруше све баријере и предрасуде живот постаје весео  и лијеп… Свако је себи посебна индивидуа и свако ради како он сматра да је добро“. Оваквим ставом, Петар себе легитимише као следбеника аутономне (а не хетерономне – религијске) етике и псеудоматеријалистичког агностичког погледа на свијет.

Петра му је у сновиђењима говорила да је њена болест можда Божија казна или последица нечијег гријеха из њене фамилије, а Петар се „ у неку руку зачуди њеном помињању Бога, јер ни она као и он, нису били вјерници у смислу религије, али су поштовали традицију“.

На крају, Петар Бошњаковић резигнирано закључује да је његово стање немогуће описати јер би то „била књига коју би човјек једва могао понијети“. Ми бисмо исто тако могли рећи да би исто толики био дугачак приказ и разговор о таквој његовој књизи.

У оваквој ситуацији намеће нам се  позната мисао енглеског мислиоца Киплинга: „ И најглупља жена може управљати паметним мушкарцем, али будалом може управљати само вема паметна жена“ (а Петар би рекао „нема љућег непријатеља за човјека од повријеђене жене“). Али ту није крај, јер Талмудска мудрост говори: “Човјек не долази на овај свијет својом вољом, нити одлази са овог свијета својом вољом; и не живи својом вољом“ (већ свакодневним компромисима).

Аутор се још пита како може помоћи своме окружењу и својој животној средини, несвјестан да је управо ово што веома успјешно ради, уједно и његова лична животна мисија, као појединца. Као да је прихватио мисао Борислава Пекића – „ живот губи ако се не живи на правом мјесту, а право мјесто је само оно на којем смо рођени и одрасли“

проф. Дико Стјепановић

НЕПРОЛАЗНЕ УСПОМЕНЕ И СЈЕЋАЊА

Пишући роман „Мохер капут“, Рајко Бошковић заокружи свој списатељски посао, мада то не значи и да је то крај  његовој, могу слободно рећи, књижевној дјелатности. Објавом ове једанаесте самосталне књиге, Рајко се дефинитивно сврста  у друштво српских књижевника.

Роман је састављен од три дијела и чини једну животну цјелину за Петра и Петру. Свака цјелина је могла да буде посебан роман са малим додацима, али је ипак у овом облику много боље, мада не приводи крају ову животну причу. Требало је пуно снаге, психичке спремности и одлучити се на писање овог изузетног романа независно од тога на кога би се могао односити, мада би могао да представља и аутобиографију Аутора. У сваком случају без обзира на кога се односи, роман представља врхунски књижевни рад.

Три дијела романа обухватају три периода Петровог живота, с тим што је судионик дјевојка, односно супруга, Петра у два дијела, а у трећем дијелу у Петровом сјећању, сновим и визијама.

Први дио романа обухвата период младалачког доба и срећног заједничког живота Петра и Петре. Роман почиње описом зиме далеке 1968. године, времена када је како Петар рече „Било тешко, поготово за сељака, посно и тугаљиво. Састављао је крај  са крајем. Но упркос томе, било је весеља, села и прела“.

Све то писац извлачи из сјећања и ставља на папир. Данашња младеж,        (већином) вјероватно и не зна шта су прела и сијела. Окупљања, на којима су се и стари и млади дружили, веселили, упознавали, али и заљубљивали, што је почесто био почетак заједничког живота младих. Једна од таквих прича је и овај роман у коме је описана сва љепота праве, искрене и надасве лијепе младалачке љубави.

Немам намјеру да вршим неку сувопарну анализу романа јер бих тако оскрнавио љепоту описане љубави. Умјесто анализе покушаћу да цитирам неке дијелове из романа, чиме желим да заинтересујем будуће читаоце да обавезно прочитају овај роман јер ће свакако доживјети веома лијепе тренутке, везане за први дио али и жал за судбином Петре  у другом и трећем дијелу романа.

Младалачка романса Петра и Петре почиње у Липовом Лугу по цичи зими на скупу сватова, Петрових комшија који су дошли по младу. Био је то почетак огромне љубави, а одпочео је Петровим „ загледањем дјевојке која је недалеко од њега мирно стајала и  с времена на вријеме бацала погледе у његовом правцу. Дјевојка је на себи имала мохер капут којег  су само ријетки могли себи приуштити“. Због упечатљивости првог сусрета и запажености капута, а највише што је то био почетак једне велике младалачке љубави и трајног заједничког живота, писац је роману дао наслов по мохер капуту. Он је био симбол лијепог одјевног предмета, али далеко више будућег срећног живота двоје младих који се то вече упознаше. Договор да буду момак и дјевојка ( како то  данас чудно звучи ) испоштоваше и наставише кроз дописивање и сусрете да учвршћују своју љубав, крунисаше је браком за вријеме Петровог одсуства из војске.

Љубав им подари двоје златне дјеце. Живјеше доста срећно  и задовољно.

Али…

Послије периода велике љубави, разумијевања и слоге дође несрећни дан када Петра уочи мали тумор, који нажалост бијаше почетак канцера, болести, која ако се на вријеме не почне лијечати одговарајућом терапијом, не може излијечити него само продужити живот, али пун бола и патње. На жалост, Патра се касно јавила одговарајућем љекару, који је након урађених налаза утврдио о чему се ради. Операцијом се није постигао одговарајући ефекат. Чекали су је бол и патња, а онда и болна смрт.

Читање другог дијела ми је веома тешко пало и веома сам се лоше осјећао. Никад нисам прочитао овакву исповијест за вријеме болести, мада је таквих судбина било доста.

Са болешћу и смрћу Петре завршио се један срећан породични живот, остављајући Петра и њихову дјецу у вјечној жалости за изгубљеном супругом и мајком.

Колико је са ужитком било написати неколико реченица о првом дијелу, толико је то тешко учинити о другом и трећем дијелу. У трећем дијелу се описују многа дешавања од школовања дјеце, смрти оца, рату и дешавању у њему, као и дешавања у послератном периоду. Али оно што је најбитније да то често пролази кроз главу у мислима писца. Оно што је најтеже, али и најдраже, то су мисли, снови и визије о цјелокупном срећном животу проведеном са Петром. Долазимо на положај на Спречи и на другим мјестима гдје су бивали.  Није му јасно је ли жива поред њега или је стварно умрла. Но правог физичког контакта нема. И поред тога драго му је што је ту поред њега, што разговарају и што му веома прија што сједи поред њега наслоњена на његово раме.

„На тренутак га обузе сјећање на све љепоте које му је приуштила, помијеша се туга и радост, срећа  несрећа, лелек и пјесма, мед  и чемер. Спреча као да га је разумјела запјева пјесму уранка својим најљепшим жубором, а славуј недалеко од њека зацвркута склад најљепше мелодије. Срце му се растопи попут санте леда на љетном сунцу које је стидљиво изнад Црног врха слало своје прве вјеснике, зраке. У трку му се баци у загрљај и обгрли га објема рукама, ставивши главу на његово раме. Ни пушка на Петровом рамену јој није сметала. Љубивши га без даха прошапта: – Хоћеш ли се љутити што сам ти овдје дошла?

  • Нећу, зашто бих? – у невјерици јој одговори“.

Тешко му пада када одлази. Понекад чује одјек њеног гласа, „Петрашине“, што га доводи до клонулости и суза. Ипак, како то каже писац: „ То су били тренуци због којих вриједи чекати, јер су га само они враћали у дане олисталих врба, мириса боровине и грабовине, тек процвалих љубичица и младе траве, која је била попут најмекшег душека. Враћали су га у дане среће  и Петру, коју ионако није никада могао пребољети и коју је увијек и на сваком кораку видио и тражио је у туђим њедрима, туђој коси, туђем осмијеху… Никад је није нашао. Но, она је била ту. Вријеме није избрисало сјећање на њу и живот с њом, који је једино био вриједан живљења“. Писац роман завршава стиховима:

„ Још те видим  у цвијећу ливада

Поред мене срећну к’о некада,

Још се јутром будиш поред мене,

Још нам вјетар чува успомене“!

Хвала Рајку за ово веома емотивно књижевно дјело којим обогати српску књижевност, а нама старијим читаоцима омогући подсјећање на протекли живот прожет тешкоћама, али више љепотом живљења са пуно дружења  и радости.

Младима препоручујем да га обавезно прочитају. Можда ће тако схватити да је у стварности постојало другачије вријеме, обичаји, односи међу људима, љепота праве и  искрене љубави те тако и у животу какав је био. Тежак, али ипак пун лијепих међусобних односа, подршки, размијевања и надасве љубави.  У склопу тога веома пјеснички опис природе и дешавања у њој употпуниће сву ту љепоту.

О Dejan Spasojević

Проверите и

У припреми збирка пјесама “ИЗ ПЕРА ЧИКА ПЕРА ОД ОСТРОГА“- Петар Милатовић

С овим рукписом Петар Милатовић учествовао је на конкурсу за овогодишње Дринске књижевне сусрете, а …

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *