Почетна / Вијести / РЂА ( Пети конгрес )

РЂА ( Пети конгрес )

Баба, баба, ево милиције, ето их нашој кући!“  – уртчах у кућу, као без душе. Баба провири кроз прозор и брзо навуче завјесу.

  • Ето иг, Бога ми Мирко! Устани, јадан не био, ето иг.

Ђед који је куњао на сећији, придиже се, намјести капу и сједе

  • Добро вече- уђоше два млађа човјека у плавим униформама.
  • Добра вам срећа, омладино. Којим добром?

–  Да је добро ђеде, није. Дошли смо да те водимо у станицу. Имамо пријаву да си, синоћ у кафани код  Луке  причао против власти.

  • Ја? – зачуди се ђед.
  • Ти ђеде, псовао си Пети конгрес.
  • Пети конгрес, па ја и не знам, ђецо, шта је то.
  • То ти реци командиру, а сада се спреми, па да кренемо.
  • А, шта велиш, неко ме пријавио. Који је то јунак вала Богу, може ли се знати.

–  Не замо ми ништа, ђеде. Нама је само наређено да те приведемо, хајде спреми се!

–   Ево, ево. Маро идера пронађи ми пресвлаку, зар ваки да идем пред народну власт.

  • Је ли ти то ђеде нешто на наш рачун?
  • Јок, вего, не мере чоек свакакав у варош.

Баба је ушла у собу, а ђед за њом. Није се дуго задржао. Изашао је пресвучен и спреман да крене.

  • Испружи руке, ђеде, морамо ти ставити лисице!

– Морате ме везат, па нијесам ја бијесна лисица да ме вежете, а ако и почнем бјежати, ваљда ме таке двије делије могу стићи – насмија се ђед и пружи своје грубе, жуљаве руке.

  • Научиће тебе ђеде, доље, па ћеш ти обуздати тај твој језик..

–  Немојте ђецо ко Бога вас молим – закука баба  –  ђе ћете шњим, ваким. То је неки неспоразум.

–   Де, де  Маро, ако сам сово, нијесам чоека убио. –  Шта цмиздриш?

–  Значи призајеш да си псовао – рече полицајац.

– Не признајем ја ништа, само кажем ако сам сово нисам чојека убио. Оћемо ло ђецо с Божијом помоћи.

– Слабо ће ти Бог помоћи тамо гдје те водимо – насмијеши се млађи полицајац.

Свезаше ђеда и одведоше.

  • У здравље чељади – рече с врата
  • У здравље ђеде – одговорисмо.

Баба клекну испред иконе и поче се молити, Мајка  је ћутала. Ја сам вирио кроз прозор, све док нису замакли, иза брда.

У станици га је дочекао кум Дане. Ђедово кумче, које је држао пред крстом. Наше кумство је било старо, преко сто година и ђед и кум Маринко, Данов отац, били су поносни на то. Чували су кумство као највећу светињу. Сјећам се да ми је ђед говорио да се и кумовска кућа поздравља. Ако никог нема ти кажи: „Помози Бог, кумовска кућо“. То ми је као дјетету било смијешно и никад то нисам урадио. Дане је био заклети комуниста, а од када је постављен за командира, потпуно се промијенио. Није бирао начин да  докаже  надређеним своју оданост Партији. Волио је власт и уживао у њој. Наслушо се ђед разних прича о Данету, али увијек га је бранио.

  • Добро вече куме!
  • Добро вече Марко!
  • Како си куме, како су чељад. Шта ми ради старина?

– Добро смо Марко сви и да одмах разјаснимо. Овдје нисмо кумови. Ја сам на дужности, а свој посао обављам часно и поштено. Пред народном власти сви су исти.

–    Шта велиш? Како нијсмо кумови, побогу? Кумство је кумство па ђе год били. Шта смо, ако нијесмо кумови?

  • Слушај, Марко, имам пријаву да си причао против власти, а ти заш…

– Слушај ти мене, балавац један, три дана сам пио кад си се родио – прекину га ђед – пред крстом сам те држо. На рукама сам те од три киле меса носио кроз мећаву у варош, доктору. Пет километара , кроз снијег, ја и кум, један носи, други прти, наизмјенично.  И ти мени  кажеш да овђе нијесмо кумови, а ђе јесмо?

  • Слушај Марко.

–    Слушај ти, док ја причам, старији сам, ако ништа – загрми ђед. Сто година наше кумство траје, ту смо једни другима и у добру и у злу. Долибаша сам ти о слави, под иконом ти сједим. Сто пута сам те правдо пред свијетом. За кума Маринка би живот дао и он за мене. Нијесмо кумови овђе, ђе овђе, ђе тамо. Шта је овђе, а шта тамо?

–  Ја не славим славу….

–  Полазник си ми био двадесет година, док Богу леђа ниси окренуо. Гледо сам те ко своје дијете, плако од среће кад си се оженио и пород добио. Не гази се куме част за власт. На ког се даде така рђа?

– Марко… ја радим свој посао, а мој посао је да свакога који ради против власти приведем, испитам и ако треба одстраним из друштва.

–  Знадем је који је твој посо, али ако ти је посо да се кумства одричеш, серем ти се и на посо и на таку валст. Видиш, ја се тебе, иако си рђа, не одричем куме и опет би те пред свијетом бранио, јер кумство је светиња. Бог је на небу, на зељи кум, није џаба речено!

–    Доста – скочи Дане као опарен  – Какав Бог, какво кумство. Водите га у ћелију! Запамтићеш ти данашњи дан! Доста је мени вас, добрих, поштених сељака и ваше сељачке мудрологије! Ти ћеш мени држати предавање. Бог…Кумство… Водите га у самицу, а даље знате – урлао је Дане!

Самица је била мала, мрачна и хладна просторија, испуњена мирисом влаге. Ђед напипа сламу, у мраку, саби је на једно мјесто у ћошку и сједе. Ту ноћ су га, наизмјенично, тукла два млађа човјека, чувара. Знао их је обојицу, из виђења. Псовали су и вријеђали. Само једну ноћ, од десет ноћи, колико је ту провео није био тучен. Ту ноћ стражар је био комшија Јован, са неким колегом ког ђед није познавао.  Нудили су га цигарама и играли карте. Нису га ни испитивали ни тражили да ишта призна. „Има људи и међу њима“ размишљао је ђед. Нису га бољеле ни батине, ни малтретирање, колико га је бољело Данетово одрицање кумства. „Чуј, нијесмо кумови!“ Понављао је у себи.

Дане је отишао кући љут и набусито, какав је иначе био, рекао оцу:

  • Затвори сам кума Марка!
  • Шта кажеш – скочи кум Маринко?
  • То што си чуо. Затворио сам кума Марка јер је причао против власти.
  • Затворио кума, што те пред крстом држо?
  • Ја само радим свој посао, Народна власт не признаје родбинске везе и кумства!
  • Серем ти се на таку власт и таки посо.
  • Доста Маринко, за такве ријечи….

–   Шта рђо, водиш у апс. Шта чекаш, ајде свежи ћаћу и води ко вашку, кроз село, можда те другови унаприједе!

  • Да ми ниси отац, сад бих…

–  Шта би, несоју? Ајде, затворио си кума, затвори и ћаћу, свакако ти ништа није свето! Пу погани, пу. Напоље, рђо, напоље! Затворио кума још се фалиш, ко да си неко добро дјело учинио. Мрш из куће!

Дане изађе бијесан и залупи вратима. Маринко се никада, у својих шездесет и кусур година, није осјећао тако биједно, јадно и понижено, као да је све погрешно радио у животу, а није. Како ће икад више погледати куму у очи, како ће икад икога у селу погледати у очи.

Маринко је читав живот радио часно и поштено, другачије није знао и да га ово снађе. Њега коме су ријеч и образ били светиња. Цијелу ноћ ока није склопио. Сјећао се свог и кумовог момковања, првог опијања, женидби, рађања, кумовања. Вазда и у свему заједно, а сада његова рђа, жељна власти и моћи,  да ово уради. Да пљуне ћаћи на образ. На свој није јер га нема. Ко би с образом кума,

на правди Бога затворио?  Грозио се саме помисли на Данета

Ђед је у самици провео десетак дана, а онда је пребачен у затвор у Фочу, гдје је провео, непуне, двије године. Никад није признао да је псовао Пети конгрес, али суд га је осудио на двије године. Вратио се из затвора, мршав, утучен и никад више није био исти.

Кум Маринко је исто вече дошао код нас кући.

  • Помаже Бог куме, помаже Бог кућо кумовска – рекао је с врата!
  • Бог ти помого куме, добро ми дошо – одговори ђед!

Загрлише се. Мушки. Јако. Није то био обичан загрљај. Био је то загрљај разумијевања, очаја, патње… Дугогодишње јаке везе између два човјека. У тај загрљај стао је један читав заједнички  живот.

  • Куме … замуца кум Маринко – ја не знам… не знам … шта да кажем.
  • Ништа куме, не једе се своје месо, пушти то!

Сједили су тако, до касно у ноћ. Причали, сјећали се, смијали, пили… Кад је сутрадан кренуо кући, кум се окрену и рече:

  • Опрости куме… ја… ти знаш!
  • Немам ја теби ништа опростити, куме , нијеси ти ништа крив.

–  Ако нијесам, што се вако осјећам…? Црко куме од срамоте. Не идем ниђе међу свијет. Народ од мене главу окреће. Ето шта сам дочеко. Њему су ови памет окренули. Шта би од онаког ђетета?

– Пушти, куме, нијеси ти крив, од тебе није мого ништа рђаво научит. Доћи ће и њему из гузице у главу! Полако.

–  Никад. Никад, куме мој. Ријетка је то рђа. Никад.

Поздравише се и кум оде.

Ђед никад није причао о затвору. Ни тада са кумом, а ни касније. Носио је то као тешко бреме, као срамоту, као неправду са којом мора да се живи. Осјећао је сваку промјену времена и само тада, у јаким боловима, спомињао би Пети конгрес и Фочу. „Шути Марко, јадан не био, шути“ – шаптала је баба!

Умро је, није дочекао да види како  његово кумче Дане, постаје велики вјерник. Он који је хтио да руши нашу малу, сеоску цркву, сада даје велике прилоге за њену обнову. Он који се одрицао Крсне славе, сада са три попа ломи крсни колач. Затим постаје још већи Србин, постаје начелник, па градоначелник, па министар, па…

Увијек при самом врху.

Част је част, а власт је власт. Рђа је рђа, којом год бојом да је офарбаш.

Аутор: Снежана Алексић Топаловић

О Dejan Spasojević

Проверите и

Iz štampe izašla zbirka pjesama “Korak do sna”

ZVORNIK – U Zvorniku je izašla danas iz štampe zbirka pjesama “Korak do sna“ autora …

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *