Почетна / Дјела / Изашла из штампе збирка прича “УСПАВАНИ ГРАД“- Слађана Дукић

Изашла из штампе збирка прича “УСПАВАНИ ГРАД“- Слађана Дукић

Рецензија збирке Успавани град

Збирка прича или ,,дневничких цртица“ Успавани град тематско-мотивски а и структурно представља израз једног озбиљног животног и читалачког искуства. Књига је композиционо уређена тако да су текстови премрежени асоцијативним рефлексијама. Приче се прожимају, мотиви се преклапају и допуњују, стварајући тако низ од три интегративне цјелине.

            Прву цјелину би чиниле приче у којима ауторка буди из вјечног сна драге људе, дајући им посебну конотацију. Она се кроз те људе спознаје и препознаје. Сви су они дио ње као лирског бића. Сваку смрт је доживјела и преживјела и свака је оставила трага на њу. Причом Успавани град отвара рану, а круг затвара Растанцима и ожиљцима. Приказаје људе који су јој много значили, али се не исцрпљује описима, него фрагментарно осликава личност. Писац, дакле, бира оне елементе дубоко урезане у сјећање и пружа их нама читаоцима. Ти фрагменти не оцртавају једнодимензинално особу, него дају посебну пластичност виђену кроз емоцију аутора.

            Друга цјелина је сачињена од прича које су везивно ткиво писца (зреле жене) и процеса хришћанског сазријевања. Уводи нас сјећањем на своје ,,Ђериће“ и једно срећно дјетињство, а касније сагледава развојни пут своје личности. Зато овај дио збирке можемо посматрати из два аспекта – ововременог и религиозног. Кроз цијелу збирку прожима се мотив Бога, но у овој цјелини пратимо духовни пут ауторке. Од дјевојчице ,,кћерке комунистичког функционера“ до жене свјесне Бога и вјере. Сама каже да ју је увијек привлачила религијска страна; одлазак у манастир заправо је процес иницијације. У том сегменту она спознаје да ће је вјера одредити касније у животу. Рат доноси морану деструкцију, али код Слађане тај период продубљује вјеру у Бога и живот. Централно мјесто заузима прича Мој Слободан, која је пуна апсурдних ситуација и контраста. Стварност као да појачава њену унутрашњу снагу. Слађана остаје истрајна у свом садејству са Богом. Све то што јој се десило схватила је као искушење и ни у једном тренутку није одустала од вјере. Прича има велику тежину управо због тога што су тежак порођај и околности које су га пратиле приказале сву мукотрпност и снагу једне жене. Овај дио завршава причом И тако… показујући нам бит постојања: ,,То је суштина сваког дана – радост коју ти причињавају они које волиш, било да су с тобом или сте у мислима заједно, а мјесто гдје боравите није битно. Све остало се некако сложи у мозаик. Није сваки дан лак, али има неко ко води, усмјерава, помаже”.

            Посљедња цјелина под називом Напокон ја представља њу као зрелу жену. Прошавши кроз све недаће, она нам сада долази потпуно слободна. Одбацила је све што јој је временом наносило дисхармонију и препустила се потпуно себи. Експлицитно наглашава да је сада, послије толико година трагања, своја: ,, Елем, како бесједих са собом и рачунах данима и ноћима, закључих да је дошло вријеме да ја ово живота што имам, а брзо бјежи, узмем у своје руке. Да се вратим, тамо гдје припадам.  А, гдје припадам? СЕБИ! Припадам себи највише и опет сам почела да волим себе. Припадам дјеци да их загрлим, да се волимо, као увијек, али сада другачије. Сад је мама расположена и сија. Прије је била и тужна и несрећна, нервозна, нерасположена, уплакана. Припадам мајци и оцу, кћерка сам им. Да их питам за здравље и је л’ порасла Елиф. Припадам брату. Припадам својим пријатељима. Заборавила сам да им се грдна јавим. Свима. Од туге. Од превише посла. Од страха. Од срамоте. Од живота“. Мисаона усложњеност исказаних сентенци најбоље улази у срж њене животне потраге за самом собом. Стиче се утисак да се временом изгубила и уморила, али је поново смогла снаге и кренула даље без икаквог притиска.

Техника писања је, скоро темељно, проведана у ја-форми, комбинујући са овом формом унутрашњи монолог инвокацијска обраћања ка Богу и евокацијски однос ка прошлости. У причама обједињује приповједачки презент и перфекат, али када појачава своју доживљеност користи се аористом. Једина прича испричана комплетно у он-форми је ,,Жути капут“ и потпуно је дргачија. Учиниће нам се у први мах да се дистанцира од лика жене у причи, али у дубљем слоју тумачења видјећемо њу.

Слађанина проза није лартпурлартистичка јер није грађена на ефектима измишљене прозе, већ на истини и ,,искрености до сржи“. Она својим искреним исповиједањем урања дубоко у своју душу и даје нам себе цијелу. Направила је помак даље у разумијевању жене и женског писма, дајући нам савременији приступ са опширнијом поруком. Оквир овог типа исповиједања омиљен је читаоцима годинама уназад, па стога вјерујем да ће књига Успавани град наћи пут до својих реципијената.

      Сарадник и рецезент мр Слађана Видаковић                                                                                             

О Dejan Spasojević

Проверите и

U pripremi zbirka pjesama “Iskra života“- Vedrana Kalajdžić

Љубавне рефлексије Збирка лирских пјесама „Искра живота“ је збирка у којој ауторка износи своју интимну …

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *