Почетна / Интервју / ИНТЕРВЈУ СА ВЛАСТИМИРОМ СТАНИСАВЉЕВИЋЕМ ШАРКАМЕНЦЕМ

ИНТЕРВЈУ СА ВЛАСТИМИРОМ СТАНИСАВЉЕВИЋЕМ ШАРКАМЕНЦЕМ

ИНТЕРВЈУ СА ВЛАСТИМИРОМ СТАНИСАВЉЕВИЋЕМ ШАРКАМЕНЦЕМ

Интервју са уваженим књижевником Властимиром Станисављевићем Шаркаменцем, који неколико деценија живи и ствара између Париза и Београда, има непосредни повод у вести да је на овогодишњим Дринским књижевним сусретима другонарађени на

конкурсу за необјављен поетски рукопис, и трећенаграђени за необјављен рукопис романа.

Можете ли нашим читаоцима рећи неколико речи о себи. И, укратко, представити

Ваше богато књижевно стваралаштво?

Рођеном на простору Источне Србије (Салаш, 1941.), где су њиве, уместо

строги геометри, исцртавали Божји Демијурзи, остављени после Седмог дана

да доврше започето дело Свевишњега, и где су време, уместо прецизних

астронома, мерила годишња доба и птице понад кућног оџака, наравно да ми

није било суђено да пођем путем измереним метрима и међама, него само

сновима и одлетањем душе на крилима уверења да је свет леп на сваком

месту ове наше Тере. По завршеној Учитељској школи и магистарским

студијама архитектуре, и моје је биће засањало да види од тог света, лепог на

сваком месту, па сам се обрео у Граду светлости, Паризу, где су проговориле,

вероватно, носталгија и моја учитељска потреба да пишем књиге, те сам

највећи део живота томе и посветио. У тој породици изродило се 7 збирки

приповедака са 90 прича, и још 200 прича објављених у периодици, затим 7

романа, 22 збирке поезије и 3 песмарице, за које сам написао, осим текстова,

и музику, па сам објавио и толико ЦД-а, дакле, 3 носача звука.

Освојили сте две награде, другу за поезију и трећу за роман, на истом конкурсу.

Шта за Вас значе ова признања?

Признања која помињете за мене су велика, и већа од тога. Најпре стога што

сам се у последње време осетио мало засићеним, па је претило да се нађем

пред зидом без врата, а то је оно кад падне морал и кад се учини да смо доста

радили то што радимо, те да је, можда, време да потражимо други мегдан.

Но, лепа понуда организатора Дринских књижевних сусрета, да се осим прве

могу, по нешто мањем проценту бонификације штампати и добитнички

наслови друге и треће награде, учинила је мој књижевнички живот правим,

и дала смисао који тражи сваки писац – да поред писања, такође и штампа

књиге. Ја ћу их вероватно штампати обе, а ма која од њих, прва носиће вредан

знак да сам тако одштампао своју четрдесетовеликомученичку књигу, јер их

сад имам тачно 39, све објављене у Србији. А како се у мојим књигама нисам

никада одрицао нашега народа преко граничних река, онда ће моја 40. бити

штампана у Републици Српској (Зворник). Кад сам мислио да више даље нећу

моћи да имам спонзора (јер свима је познато како се тешко објављује), ипак,

ево Дрински СУСРЕТИ ми враћају дах и бришу судбински застој – ја и даље

летим овим Светом, дакле постојим! У томе је значење ових признања.

Награђена поетска збирка Коча има неочекиван избор теме. Необично је и да се у нашој веома богатој народној епској поезији том темом нико није бавио. Како сте дошли на идеју да напишете ову збирку? Можете ли нам рећи нешто више о песмама у књизи, и по(р)укама за читаоце?

Са Кочином крајином сусрео сам се као ђак Учитељске школе у Неготинској

Крајини, која се гранично додиривала са Кочином. Давне школске 1958/59,

пред Кочиним спомеником, у покојној и подводној Текији на Дунаву, и уз

професорову причу да је колац на који је неми, безгласни јунак Коча набијен,

морао да се сâм гласа стењањем, како би одбранио своје сопствено, шиљато

достојанство страшних и неиздржљивих мука, зарекао сам се ту, да ћу једном

о Кочи КАПЕТАНУ, претечи Вожда Карађорђа (који је, уосталом, код Коче и

сâм служио као млад бунџија) написати нешто. Ево, на то сам чекао шест

целих деценија. Тако се дала тема и идеја. А кад би се више походило у нашу

историјску наслагу било би тема напретек. Наши аутори измишљају теме или

прате светске трендове који се базирају на нама помало туђим тематским

подручјима, од чега се после у тексту појављује тешка злочесница скоро свих

наших књижевних штива – неуверљивост приповедања. Песмама ове збирке

покушао сам да донесем хероику у испаштању учињеног дела и свест о казни

за дизање буне, која није одвратила такве као што су ови наши јунаци, Кочу и

Карађорђа, да ипак не крену по слободу, која нам, ево, и даље траје.

Са настављањем истог пострадања у Великом рату, о чему се са жаром бавим

у награђеном роману ДОМОВИНА У РАНЦУ, КУЋНА ЗМИЈА НА ГРУДИМА,

с чиме живимо и даље, јер смо кућу насред пута направили, па нас то

прати, ево, до данашњих дана, до КОШАРА.

Да ли је могуће остати веран историјским чињеницама кроз поезију?

Лепо питање. Можда би и било тешко да је наша историја била само обично

смењивање догађаја са јуначким примерима медиокритетске провинијенције,

али наша јуначка историја, сачувана у нашим песмама, којима се цео културни

свет диви, већ је и сама ушла у сфере невероватног и литературног, у домен

легенде и мита, па онда ни поезији није тешко да у том значењу и сама буде

сведок такве величине у готовој и припремљеној литератури. Узмите само

пример сестринске љубави у Сестри Батрићевој. Та љубав се предаје у свим

озбиљним студентским училиштима у свету, као највећа. А узмите и понеки

пример из нашег конкретног живота у породици, или ван ње, па ћете видети да

смо народ где сестра несебично воли брата. Тада није тешко поезији да буде

уверљива, кад јој темеље предфундира српска реалност. Сетите се само како

Вукашинов сестрић полази незван уз сватове, само да буде ту кад се ујаку

догоде немиле ствари, како би га заступао и одбранио. Тај рођачки однос овде

на Западу не би био могућ, јер они и не функционишу кроз род. Они сваког

брата, и од ујака и од тетке и од стрица зову једним именом – кузан. Дакле,

њима је све равно. Како, онда, о томе, њихова поезија да пева. Код нас јој је

то место очувано истином, па стихови на историјске догађаје морају деловати

УВЕРЉИВО – а ту смо реч малочас помињали у вези са темом.

Да ли је историја учитељица живота?

Само на добрим примерима. Претходни примери нам о томе говоре. Има и

лоших примера у историји. Таква не може бити учитељица живота. Можда би

нам управо позија помогла, и морала би – то јој је васпитна улога, да оделимо

лоша од добрих дела, да их добро дистингујемо, те да усвајамо ова друга. Ето,

опет ништа без поезије.

Имате ли у плану нову књигу? Шта могу читаоци у будућности очекивати из Вашег пера?

Па ова нас је корона много чему научила, понегде била и од користи. У пуном

разумевању њене владавине, и ја сам хтео извесну корист да задобијем, па

сам се, повучен у изолацију, посветио схватању значења свих тих пошасти, те

сам написао књигу, за сада у рукопису ПРИЧАЛА МИ ЈЕ ЗЕМЉА, збирку од 13

приповедака о великим несрећама и покорама које су прошле овом сиротом

земљом – Тером: богиње, куга, енглески зној, гусенична болест и друге. Била

би то моја осма књига приповедака, ако је објавим.

Шта бисте поручили читаоцима?

На ове моје наверижане године имам само један савет: ЧИТАЈТЕ КЊИГЕ! Не

делите их на добре и лоше. Читајте све што вам је у рукама. Само се , можда,

писци могу поделити на зле и добре, мада је и то претерана склоност  

друштва, лажно названог цивилизација, да за све одређује фиочице. Али Оне-

књиге, оне су све добре, и лошу је добро прочитати. Ако нећете књиге, не

видите добро или слично, учите језике. Они се уче слушањем, не требају вам

очи. Што више језика, живот ће вам бити испуњенији. Уз свој, имаћете још

толико живота колико сте језика знали. Ако нећете ни језик, слушајте људе,

они нам, такође, могу пружити све – сваки човек којег помно слушамо, али не

да трчимо да му кажемо нешто важно пре његове завршене реченице – сваки

такав исто нам поклони по један живот више. Кад бисмо више слушали него

причали свет би брже напредовао и био богатији новим животима.

разговор водила Јасна Миленовић

О Dejan Spasojević

Проверите и

ИНТЕРВЈУ СА МИЛАДИНОМ ТРИШИЋЕМ – У СУСРЕТ ПРВИМ САБРАНИМ ДЈЕЛИМА

У времену када читава земља води рат са глобалном пандемијом, у години великих друштвених, политичких, …

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *