Интервју са Сашом Тодоровићем, аутором романа “Гаврилово казивање“

АСинфо:На недавно одржаним “ДРИНСКИМ КЊИЖЕВНИМ СУСРЕТИМА“ освојили сте треће мјесто у категорији необјављени роман за рукопис “Гаврилово казивање“.Можете ли се представити укратко читалачкој публици, ко је Саша Тодоровић?

-У данашње време када свако жели да буде неко и због новонасталих услова који омогућавају брзо представљање и жељу да се по сваку цену заузима медијски простор, а да притом идентитет и поред свих омогућених услова све више остаје неизразит и недоказив у  објављивању  сопственихвредности, очито је да проблем, управо избија због плитких, људских захтева на површину и недостатка дубинског посматрања себе и онога што се, заиста, има рећи када за то дође време, а не у свако време и по сваку цену говорити и бити нешто неодређено. Моје порекло потиче из крушевачког краја, иако ми је простор у свести предалек и завичај недогледан. Радим у школи и предајем српски језик као и многи наши писци који су слично чинили, а да су и тада као и сада многе школе то ретко успевале да препознају, што би им можда требало бити регуларни задатак. Једном речју ја сам унутар књижевности и борим се за песничко место у свету који постаје веома упоран у бици за укидање сваког места које подсећа на лепоту, а песничком месту као да брише траг.Ја се против тог нестанка трага борим и не престајем да верујем, ево већ двадесет година.

АСинфо: Од када пишете, колико дуго је настајао рукопис романа “ГАВРИЛОВО КАЗИВАЊЕ“?

-Роман „Гаврилово казивање“ је настао ове године, у време васкршњег поста, а датумски трајао нешто више од три месеца, у непрестаном, свакодневном писању. Његов садржај сам дуго у себи носио и он се годинама у мени стварао. Наставак је, већ објављене књиге, под називом „Казивања најмлађег сина“ и одговара на сва она питања о породичном смислу који је остао неисписан у претходној, поменутој књизи.

АСинфо: Да ли сте имали узора међу познатим писцима у погледу стила или нечег другог, можете ли рећи нешто више о самом роману, о чему је….

-Што се тиче питања узора моје су дубинске мисли везане за светоотачку литературу, којој посвећено верујем. А, наравно да моје поштовање не може заобићи М. Црњанског, И. Андрића, Д. Киша, чији су приповедачки дарови у нашем књижевном свету темељ и знак на путу  сваком ко жели да тим путем стваралаштва крене, који му указују где је, колико добро пише и има ли смисла после њих уопште писати. А свакако да тог смисла има. Иначе ни овог нашег разговора не би било.

Није баш умесно говорити о свом делу, али ћу рећи само о оним појединостима које су чињенично важне. Роман „Гаврилово казивање“ носи у себи та разграничавања књижевног  смисла и бесмисла, у својој тајности. Њиме сам покушао да ослободим породични завичај од погрешних утицаја времена, ланаца који су нас у то наше дивље време  стезали и одузимали благодатну живост. То је роман о искрености породичних сукоба и помирења људских слабости са небом, садржај који упозорава да време не буде узалуд потрошено на безизлазе који нас са свих страна окупирају обручом притиска.

  АСинфо: Почеткм наредне године очекујемо да роман буде објављен у сарадњи са АСоглас издаваштвом, да ли је ово ваша прва књига?

– Ја сам веома захвалан вашој књижевној организацији и издавачкој делатности на препознатој, узајамној сарадњи, у јеку глобалне кризе када је све веома тешко водити и носити озбиљном намером и послом којим ви очигледно то чините.

Моје прве објављене књиге су збирке поезије, којих има  пет, а нова збирка „Метох и митра“ је у припреми за објаву. Роман „Гаврилово казивање“ је други прозни рукопис, а трећи рукопис је у самом току исписивања и носи назив „Херувим на лицу човека“. Ово је година која ми пружа добру радну енергију писања и која ми је увек била пријемчивија од самог објављивања дела. А што у бити једно друго не искључује када је сразмерно истинитим мерама и када се има шта савесно  јавности рећи.

АСинфо: Колико је тешко бити умјетник у времену кад су угрожене многе темељне вриједности , да ли је тешко спојити Хришћанско и умјетничко и уопште остати човјек у овом (не)времену?

-Уметник би, пре свега, требао бити човек, па и свечовек у задатим захтевима, упућеним према људскости. Ништа не може бити тешко оном који верује. То управо доказује и Црњански у свом делу завршном мишљу да „има сеоба, смрти нема“. Када би сви уметници тако веровали, можда би овај свет и данашња књижевност имали могућности да усвоје даровану вечност.У сваком случају и у свим будућим временима читање остаје незаобилазна лековитост људском духу. Па макар се читало и на камену. Лепота речи, ако постоји, никада не јењава.

АСинфо: Ваша порука читаоцима…

-Поздрављам све учеснике у борби за слово и реч.

Разговор водио : Дејан Спасојевић