Почетна / Интервју / Intervju sa Martom Bilbijom ( dr Milanka Stankić ) autorkom zbirke ”Nosogor Pilu”

Intervju sa Martom Bilbijom ( dr Milanka Stankić ) autorkom zbirke ”Nosogor Pilu”

ASinfo: Poštovana Milanka, čast mi je i zadovoljstvo što u ime ASoglas izdavaštva razgovaram sa Vama. Pre nego što predstavimo nosoroga Pilu, mene zanima ko su Milanka i Marta, po čemu su slične, a po čemu se razlikuju?

Poštovana Milice, Meni je čast što sam deo jednog sistema koji ste sačinili i trajete i istrajavate u borbi da se lepa reč čuje što dalje.

-Marta Bilbija je baka mog oca. I prezime Bilbija može da se učini na tren kao da je neko nehotice zamenio slogove. Nosogor Pilu i sam  ima  taj problem – zameni nehotično  slogove. Martin Pilu je nosogor, a Milankin je nosorog. Marta je rodila Milanku jer joj je prabaka. Liče po vezanosti za tlo, zemlju po kojoj hode, a razlikuju se po krilima. Martina krila su srmom vezena, a Milankina su od užadi pravljena. Milanka I Marta su antipodi,a opet su negde kao larva I leptir, inače ne bi ni imale krila. Nekada ne mogu da ih razlikujem, a nekada kao da ni kap krvi nemaju zajedničke. Golicaju jedna drugu I začikavaju. Milanka bi sad već u penziju, a Marta se tek probudila, sva je ustreptala, otkiva Milanki neko njeno,do sada skriveno lice. Milanka je profesor jezika, gramatike, a znamo da gramatika na matematiku sliči, a Marta bi da bude pisac kratkih priča, u ljusku oraha mudrost da sađene. Ponekad mi obe idu na živce, a nekada ih volim tako nekakve u paru mi date.

ASinfo: Šta je Milanka, doktor nauka, naučila od Marte, autorke knjiga za decu?

-Marta Milanku uči da gleda. Uči je da obuva tuđe cipele, da nije njeno “Ja-pa-ja” vazda najbitnije, da se život ne vidi od knjižurina, a da se knjige ne vide od života. Marta nekako lakše gleda onim svojim očima. Milanka je sve nešto u životu teško osvajala, živela sa decom, a Marta je uči da živi dečije, Milanka je oko dece, a Marta izlazi iz dece, deca je rađaju, oblikuju. Milanka podvlači, markira, prepisuje, a Marta piše. Od prve reči, ne zna na šta će to na kraju ličiti. Iznenadi ih obe. Marta Milanku oblikuje po kalupu  mekšem nego što je do sada ovaj doktor nauka naučio da nosi. Milanka je radeća, a Marta je postojeća u momentu, trenu i u budućnosti. Svugde pomalo. Mada, moram priznati da je Milanka Martu naučila da poštuje rokove! Sve u poslednji sekund, ali ni sekund kasnije.

ASinfo: Naše čitaoce uskoro će obradovati knjiga priča iz života jednog sisara. Ko je nosorog Pilu i čemu on uči decu?

-Nosogor Pilu je, zapravo, nosorog Lupi. On je dobrica dobri koji ni ne sluti da ne ume iz, bog zna kog razloga, da se identifikuje sa svojim rodom. On je jedan dragi dečak ,koji ima disleksiju, u svetu nosoroga. I kao takav, nama čitačima, možda jeste neobičan, ali u svom svetu začudnosti i dečije, nevine zapitanosti on je – srećan. Srećan što ima mamu, tatu, drugare, što ide u školu. Nije niti zabrinut, niti uplašen od života. Volela bih da verujem da će mali čitači, ali i oni malo stariji, od mog nosogora Pilu naučiti da vole svet u sebi samima, da ga bogate susretima sa okolinom, da traže prijatelje i tamo gde nailaze na zidove, da nisu sve prepreke u nama, nego ih ima i u onima oko nas. Ta dobrota koju Pilu nosi otvara  i zabravljena vrata, prozore kojima šarke škripe od neotvaranosti, ali i srca. Srca onih koje svaki dan susreće, a nikad ih ne sretne. Pilu nas uči da je život skupina divnih momenata, kratkog sevanja munje u kojoj se na trenutak osvetli sve. I sve se vidi kao na dlanu. Ne treba da brinemo o nečemo što ne “možemo ni za lakat da pomerimo”. Treba da umemo da slušamo, gledamo I ćutimo. Uz nekoga. Sa nekim. Sreća je što Pilu daje nadu mnogima koji se danas muče sa čitanjem, pisanjem, računanjem… a sve je više takvih.Pilu im uliva poverenje da je moguće biti srećan, ako si radostan. A radost tražimo, kao I Pilu, u okružju. I sebi samima. Utočište radosti je naše srce.

ASinfo: Iz Vaše biografije jasno se zapaža koliko ste posvećeni radu sa decom. U tom smislu nam možete dati najbolji odgovor na pitanje kako deca uče kroz igru?

Igramo li se mi igrom, ili se igra igra sa nama? Davne 1996. godine objavila sam svoju prvu knjigu “Jezik kroz igru”, intuitivno osećajući da je to lakši put do “stvaranja veza”. Nisam nikad zažalila na času kad je igrovna metoda bila dominantna. Lakše je načiniti jednaku ravan sa učenicima ako ste i sami spremni da se igrate. U pravom smislu reči. I tako su nastale pozorišne predstave, filmovi, didaktički materijali, prijateljstva…Veliko je zamešateljstvo to učenje. Vazda bilo. Kako dobiti na svoju stranu onoga ko je po prirodi stvari na suprotnoj, reklo bi se. Učitelj I učenik. Igra stvara one fine niti koje omeđe i prostor i vreme. U igri morate definisati pravila, igra je, zapravo, vrlo ozbiljna stvar. I ona stvara tim. Ona stvara igrača, onog ko hoće da učestvuje. Nije prisila, već izbor. I u tom sadejstvu učenici vide da i oni mene nečemu mogu naučiti, da sam i ja, poput njih, “naučljiva”, nezavršena i nesavšena. Igra ostavlja prostor za smeh, radost stvaranja. Mene su Milica I Strahinja naučili da pravim filmiće u nekom programu za koji ja nisam do tada ni čula. A onda se moja radost stvaranja prenela dalje, pa su nastali filmovi koji su osvajali i državne i međunarodne nagrade. Zar to nije sjajno? Budete deo nekog razigranog kola koje se ne prekida kada ti učenici postanu ljudi. Onda vas nekoliko trenutaka posle rođenja svog prvog deteta zove vaša bivša učenica da vam saopšti: “Čestitam, postala si baka”. A ja sam samo organizovala suđenje u učionici u kojoj je ona bila uloga. A sad me časti titulom bake. To je magija igre na časovima, jer se prenese u život i vi pastanete deo nečijih budućih radosti. Zahvaljujući igri na časovima moji učenici nauče 72 strane dramskog teksta naizust. Deci treba pružiti priliku, oni su, nažalost, uvek posledica, a ne uzrok. I kad nešto neće, ili ne mogu, to je zbog nečega što se desilo pre nego što su oni “zanijekali” svoje mogućnosti. A igra je podsećanje na rano detinjstvo kada nisu baš sve morali, nešto su i dobrovoljno hteli. E, na taj dašak dobrovoljnosti u njihovom biću moja igra na času ima privilegiju u odnosu na sve druge metode. Igra je ozbiljna stvar, ona urodi plodom.

ASinfo: Ekologija i digitalizacija – najveće teme savremenog čoveka pronašle su mesto u Vašem radu, čini mi se izuzetno uspešno. Koje metode ste izabrali da one postanu deo nastavnih sistema i kakva je povratna informacija učenika i dece, ali i roditelja?

Moje odrastanje na selu me je prilično oblikovalo tako da mi je rad na njivi sasvim prirođen. Smatrala sam da deca iz grada treba da osete radost koju donosi seme bačeno u zemlju, pa sam sa učenicima realizovala nekolicinu ekoloških projekata koji su zaista bili prihvaćeni i od učenika i od roditelja. Sudim prema broju dobrovoljnih učesnika. U timu su bili i učenici koji nemaju baš blistave ocene iz predmeta Srpski jezik, ali su bili vrlo važna karika u stvaranju bio-bašte, ekološkog kutka… I tako se pojavila potreba da sve to ostavi traga u vremenju. I onda sam sebe dala  pisanju dramskih tekstova za ekološke predstave, napravila CD sa muzikom za iste, učestvovala sa svojom dramskom sekcijom na festivalima u zemlji i inostranstvu. Organizovala sam festival “Zelena scena” koji je imao za cilj da učenike podstaknem da pišu na temu zaštite životne sredine, režiraju i to je zaista donelo radost u radu. Tu je svoje mesto našla i slikovnica “Kompost (ni)je kompot – knjiga koja raste”. Vremena se menjaju, moramo i mi sa njima, tako da sam 2018. dizajnirala aplikaciju Padeži  koja je besplatno dostupna na android telefonima. Čini mi se da smo u obavezi biti u skladu sa izazovima koje vreme donosi, ali i prema pravim ljudskim vrednostima koje smo negde zakačili u svojim genima. Moja Marta Bilbija očekuje od mene da ne izneverim ono parče neba iznad njene glave. Trenutno pripremam časove koji će učenicima biti prikazani u okviru onlajn učenja na RTS-u. Eto za mene nove radosti učenje, jer volim da učim. Čini mi se da  je tako lakše da životu dam svoju notu..

ASinfo: Vaša poruka za roditelje i male čitaoce koji sa nestrpljenjem iščekuju Vašu novu knjigu?

– Ne treba samo iščekivati da nam se snovi ostvare, živite sad i ovde, gledajući unazad, kako biste znali kuda treba ići. Svet je lepši kad imate neko uho da vas čuje, neko oko da vas vidi i neko rame kad treba predahnuti. Budite i vi nekom njegova podrška i oslonac. Oko vas su oni nalik vama, jer svima nam je ljubav početak i kraj bitisanja. Nismo čestice u vaseljeni već duboko ukorenjena žila koja seže duboko u zemlju i nikada se nemojte daleko od sebe samih udaljavati. Tražite radost u davanju da biste imali sreće u dobijanju. Ne zaboravite da je čitanje vitamin C za naš mozak, pa se često vitaminizirajte. Tragajte i ne budite spremni da odmah pronađete jer suština života se ne krije u lakim rešenjima. Pozdrav radosni za sve koji će zajedno sa mnom da upoznaju svet dragog Nosogora Pilu koji bezuslovno ume samo ljubav da pruža. I delimo zajedno ono blaženstvo koje novoodštampana knjiga, koja miriše, može da pruži.

Razgovor vodila Milica Milenković

О Dejan Spasojević

Проверите и

Intervju sa Draganom Markovićem, autorom nagrađene zbirke pjesama

Razgovaramo povodom Drinskih književnih susreta sa autorom nagrađene zbirke “NiTi“  Draganom Markoviće iz Kostajnika kod …

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *