Почетна / Književni susreti / Интервју са Јанком Самоуковићем аутором романа “ПРИЧА О НИКОМЕ И НИЧЕМУ“

Интервју са Јанком Самоуковићем аутором романа “ПРИЧА О НИКОМЕ И НИЧЕМУ“

Интервју са Јанком Самоуковићем чији је рукопис романа “Прича о никоме и ничему“ похваљен од стране жирија на V ДРИНСКИМ КЊИЖЕВНИМ СУСРЕТИМА

АСинфо: Можете ли на самом почетку рећи нешто више о себи:

Моје крштено име је Јанкица Самоуковић, неки ме из “практичних“ разлога зову Јанко, а можда ми тако само тепају. Не питајте ме зашто би неко сину дао име Јанкица, то је једноставно жеља мојих родитеља са којом сам се давно и лако помирио, а и навикао да то име досљедно носим, па на крају мислим да ми чак и пристаје. Рођен сам 1968. године у Сарајеву и до почетка рата живио сам у Пазарићу, недалеко од Сарајева. Основну школу сам похађао у Пазарићу, а средњу у Сарајеву. Рат ме затиче као 23-годишњака, и на самом његовом почетку искусио сам логор у који су затварани Срби од стране Армије БиХ, из којег сам неким срећним околностима извукао живу главу, а рат наставио у униформи ВРС. Углавном тај простор и тај период јесте иницијална каписла за мој роман. Планина Бјелашница која краси мој завичај и ратни логор “Силос“ Тарчин који га исто толико квари, су темељ романа, тј. осјећаји и то они бјелашнички, најдивнији и силоски, најокрутнији, које су та два објекта појединачно изазвали у мојој души. Потписивањем Дејтонског споразума, преселио сам се у Вишеград, гдје и данас живим.

АСинфо: Колико дуго сте писали овај роман и да ли он има елементе аутобиографског?

– Роман у цијелости јесте аутобиографски, али ако сам се негдје у предговору изјаснио да повремено искачем из те форме, то је зато што је писан у првом лицу, гдје понекад за потребе неке представе идеализујем ствари,  а ја наравно нисам идеалан.

Првобитни садржај забиљежио сам у врло кратком временском периоду, у питању су можда само мјесеци. Негдје у предговору сам такође написао да првобитно нисам ни био свјестан нити планирао да пишем причу или роман који ће бити доступан јавности. Више сам писао из пуке потребе и да удовољим души. Тако сирово штиво, првобитно сам прилично стидљиво подијелио неким блиским особама, па се тако проширило до још неких људи, од којих креће идеја, али који су ме и охрабрили да покушам да га публикујем. За њега сам буквално на поклон добио и рецензију од др Раде Вучичевића.  У чекању реализације штампе романа која још увијек траје, тај текст је претрпио неке мање-више благе, мјестимично и знатне корекције, па све то укупно траје већ неколико година, што је и мој коначни одговор на ваше питање.

Наравно за све то вријеме пишем још много тога што се не налази у роману, неке осврте на актуелне теме у форми блога а у фази сам писања другог романа.

АСинфо: Роман је подијељен у седам цјелина, да ли су оне тематски везане?

– Итекако сам свјестан да је форма овог романа прилично несвакидашња и необична, али мислим да је по класификацији ипак првенствено роман. Ја као аутор не бих пристао нити  један његов дио представити појединачно јер би он тако остао оштећен за све оне реченице које се преплићу са свим другим дијеловима, које их повезују правећи цјелину. Дакле, дефинитивно порука романа је садржана тек у његовој цјелини а не у појединачним дјеловима. Сваки дио романа у ствари је један душевно проживљени период мог живота и оно што га је понајвише обиљежило. Да ли су то нека размишљања, животна колебања условљена ратним дешавањима, или успомене на неке драге људе који због њих нису више међу нама. Можда је мени, који сам писао све то, много схватљивије и логичније него читаоцу, али пажљивим читањем свакоме је лако доћи до тога закључка. Доказ за то је моја тврдња да је свему тамо описаном  извор само један. Карактеристично за роман је и то што сам више од опширних описа догађаја, желио да прикажем душевна стања које такви и слични догађаји проузрокују код човјека, па као што рекох основна тема романа нису описани догађаји, него осјећаји и ставови који су проистекли из тих догађаја, па је радња у неку руку и опис мога дугогодишњег сазријевања у оно шта сам постао.

АСинфо: Дотакли сте се многих тема у роману, однос космичке и људске правде, како видите тај однос и уопште људску судбину овдје на земљи, да ли постоји нека формула, равнотежа…?

– Свака тема које сам се дотакао у роману директна је посљедица свега онога шта сам у одређеном периоду физички доживио и душом осјетио. Без тог проживљеног, никада о тим темама сигурно не бих размишљао на тамо описан начин. Тај осјећај, као директна посљедица догађаја које помињем у роману, ме је нагнао да пишем о свим тим темама и он је тај који највише повезује све његове дијелове и даје му континуитет. Све тамо описано ме се итекако тицало, јер се одиграло директно у мени и непосредно око мене. Што се тиче дијела питања о космичкој и људској правди, оне свакако постоје. Човјек је колико физичко толико и духовно биће и правду мора потражити и у једном и другом облику. Успјех једног човјека који због личних животних околности изгуби повјерење у правду, зависи колико ће својим залагањем успјети избалансирати и утопити те двије правде у само једну општу правду.

АСинфо: Како гледате на положај умјетника у друштву који се често боре на свој начин да балансирају притисак стварности на њихова чула, некад тако безазлено као што каже стих пјесме “Као ружа са два смјешна трна или сном“…да ли је узалудна та борба или ипак није?

– Ако у овом питању алудирате да вам на њега одговорим из позиције умјетника, онда вас морам упозорити да би било претенциозно са моје стране да себе на основу једног написаног романа, за који нисам сигуран ни коју вриједност има у умјетничком смислу, сматрам умјетником. Могао бих се компромисно сложити да сам стваралац нечега што још није прошло филтер кроз који се умјетност одваја од осталог садржаја. Све шта ме је довело у ову позицију, да одговарам на ваша питања, је то што је по мом мишљењу најгори начин трошења свога времена, траћити га без икакве емоције, без мисли, без става и сл., па на основу тога ја га једноставно трошим на нешто по мени “корисно“, у овом случају да бих нешто записао, овјековјечио и на тај начин бар покушао оставити нешто иза себе. Све шта је човјеку потребно да би написао један роман јесу управо те три ствари. Моја корист у свему томе је та што захваљујући мојим склоностима, мени никада није досадно, па ми понекада и недостаје времена да бих се кушао у још неким мени занимљивим видовима изражавања. Још једна важна ствар је да ми у свему томе није важан резултат, колико покушај. Покушај у ствари и јесте оно шта ме испуњава, а евентуални успјех би дошао само као китња том испуњењу. Умјетнички или не, сваки покушај се исплати и негдје нађе своје мјесто, неки мање а неки више. Понекад се човјек убоде на бар један од она два ружина трна, а некада и заживи сан. На крају крајева и сам чин стварања као и напор у њега уложен, такођеје сладак.

Из позиције конзумента умјетности, сматрам да генерално умјетност памти и боља времена, али не желим да критикујем данашњи начин живљења и све оно чиме гушимо, деградирамо и запостављамо умјетност, јер се често позитивно изненадим колико она ипак живи у срцима одређеног броја  људи, само је потребно наћи се у право вријеме на правом мјесту. Мислим да су умјетност и осјећај који она изазива код људи неуништиви и да се умјетнички изражај кад-тад исплати. Неки умјетници чија су дјела данас непроцјењиве вриједности, умрли су у биједи, али упркос томе, сложићете се са мном, да им се ипак сваки труд исплатио.

АСинфо: Рецензију за ову књигу написао је др Раде Вучићевић, књижевни критичар и теоретичар књижевности , да ли сте задовољни његовим виђењем дјела?

– Тачно је да је господин Раде Вучичевић написао рецензију за моју књигу и то још за онај још прилично сирови текст, шта је за мене у то вријеме било нешто невјероватно, јер ме је изненадило да од једног таквог, човјека струке, добијем толико ријечи хвале, које на појединим мјестима превазилазе и оно шта бих ја смио само и помислити о себи и свом писању. О томе да ли је он, по реченом у рецензији, доживио књигу на мени прихватљив начин, нисам ни размишљао, јер сваком читаоцу остаје право да на неки само свој начин доживи штиво и схвати поруку са још неким својим детаљима, али која је у суштини недвосмислена и јединствена. Све је до укуса. Са овим мојим распоредом можданих вијуга, које ни саме не воле када је нешто посве јасно и прецизно, што ми својом формом унапријед онемогућава да градим неко само моје виђење, волио би да и овај роман поред недвосмислених ствари у себи оставља довољно простора за машту.

 АСинфо: Ваша порука читаоцима и свијет уопште…

– Па моја порука читаоцима је свакако, да некако дођу до моје књиге, наравно након њене штампе, да се наоружају стрпљењем (требаће им) и прочитају је од почетка до краја, а тамо их чека порука коју бих им овдје врло радо препричао у само једној реченици, али бојим се да нешто не покварим. Порука моје књиге свакако је и порука свијету. Понајвише свијету!!!

Умјесто тога рећи ћу само; Људи читајте и волите се!!!

Јанко Самоуковић

Разговор водио : Дејан Спасојевић, главни уредник

О Dejan Spasojević

Проверите и

Intervju sa Aleksandrom Gajić ( Alex Saška )

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *