Почетна / Вијести / Бог нам је свједок – Неда Ђукић Боројевић

Бог нам је свједок – Неда Ђукић Боројевић


Недапослатопре неколико секунди

Слово о књизи На гробљу ће изнићи цвијеће за далеко неко покољење. – П. П. Његош У преломном историјском тренутку рађа се дело отпорно на време, дело које приповеда о стварним људима, историјским догађајима, реалним географским подручјима, истинским голготама једног народа, што је са рођењем понео свој крст. Дело у којем се судбински спаја просторно и временско, да би тај хоризонт представљао књижевно наслеђе од ког настаје документ обогаћен моралним вредностима, оним што је архетипско ‒ жила куцавица православља у Црној Гори, а то је племенски индетитет. Преко протагониста приче и њиховог ретроспективног наратива, ауторка креће у потрагу за слободом која је била вечити сан њених предака, никад досањана истина, а ипак непролазна и бесмртна. Ауторка Неда Ђукић Боројевић, у домену великих домаћих и светских имена у књижевности, својим историјским логосом подсећа наследнике на страдалну прошлост, опомиње их шта се дешава ако се оглуше о завет предака, кали их за борбу, јер је неминовна, а прецима омогућава да почивају у миру. Књига ,,Бог нам је свједок“ јесте сведочанство самог Господа, каква је судбина оног ко за Богом крене, јер Бог није обећао да ће тај пут бити лак, али је обећао да ће коначиште бити вечни мир ‒ Васкрсење. Нека васкрсне истина у реч! Невена Милосављевић, професор српске књижевности и језика

ПУТОКАЗИ СМИСЛА

Гдје почиње живот? Гдје се чује први дамар, можда и онај најбитнији, који указује да је живот настао, да се развија, сазријева, стари, али и умире? И може ли живот умријети, има ли право живот да умре? Може ли живот почети, трајати и нестати и рећи да је то живот? Уколико је живот, он мора бити живот, поред њега не може стајати равноправно смрт и бити његова тачка. И има ли право живот да има тачку? Има ли смисла да човјек нема смисла, може ли човјек без смисла бити човјек, може ли људско биће бити биће, ако носи у себи небиће? И има ли смисла да живот поклекне пред бесмислом и какав је то живот уколико дозволи да умре? И зашто би живот умирао, уколико је живот и има ли право да живот умре уколико је живот?

Све су то питања која су ми се врзмала по глави док сам читао роман „Бог нам је свједок“ ауторке Неде Ђукић. И немам одговора на та питања, али негдје на њеним страницама као да су постављени путокази до одговора. И тако сам и доживио њен роман. Као путоказ живота до смисла живота. И не знам да ли је тај путоказ живота баш прави правац до живота, али чини ми се да се на њеним страницама може слиједити логика живота, допуњавати са његовим супротностима како би се дошло до његовог смисла. Та игра живота и његовог смисла исплела је овај роман, утемељила на доживљају свијета као једног заносног, разгоропађеног и слободног опредјељења да живот може бити живот само уколико има смисла. А тек када се живот прикаже у свој својој смислености негдје са онога свијета, у његове одаје силази онај из којега је све настало и у којег се враћа. Тек тада Бог нам је свједок да постоји само живот и његов смисао и да онда животу не треба ниједна друга утјеха, осим оне коју му Бог даје. И ту сам негдје препознао тога Бога којег Неда призива у овом роману, клечи пред Њим, поставља питања и у његовом присуству сама долази до одговора. А коме би Неда поставила питања него свом народу и у његовом крилу покушала да нађе одговоре и позове Бога за свједока? Гдје би могла да потражи смисао свога и живота српскога народа него у његовој историјској судбини, у његовом рвању са неманима овога свијета кроз вјекове? Неда је роман смјестила у период од пет година, али то су заправо пет вјекова битисања Срба на Балкану, пет вјекова његове борбе да буде што јесте и када му кажу да није, пет вјекова жеље да буде оно што од њега захтијева онај који га је створио, а не они који дијеле видљиву правду и неправду на овом свијету. И баш због тога Срби су на таквом стратишту, гдје скоро сваки дан треба да покажу да јесу, јер нијесу они ту само због себе, него због онога ко је их створио и поставио на овом балканском раскршћу цивилизација и сукоба разних вјера. Лако је другима да се бусају у груди, јер само груди имају, али како да се у груди бусају Срби, јер они у тим грудима имају душу сковану од невидљивих нити косовског завјета. Можда други народи имају обавезу према овоме свијету, али Срби имају обавеза и према ономе свијету и због тога им се и дешава све што им се дешава, односно постају мета скоро свих бјелосвјетских моћника који су пролазили Балканом.

Код Срба колективна обавеза према оном свијету постала је обавеза сваког Србина. И мислим да је то Неда схватила и добро наслутила. Не прича она о Србима из неке позиције ван Срба, него покушава да о Србима прича српски, односно кроз припаднике њеног рода сазрелог у околини Дервенте. Иако наизглед далеко од Срба из Васојевића Недино Мајданиште, Алекса и Милоје и остали њени јунаци, као и да не постоје без свога сјећања на Васојевиће, Србе из околине Лијеве Ријеке, Ђукиће који су се одлучили да живот одживе ван Лијеве Ријеке, у Мајданишту, али они нијесу тамо отишли да би заборавили, него тамо постоје јер се сјећају и памте своје поријекло. То поријекло није географски појам, оно је један путоказ да јесте оно што јесте и да не можете бити нешто другачије. Како Васојевић може бити Васојевић, а да није Србин, како може бити Васојевић а да нема крсну славу, своју српску цркву, своја имена и обичаје, своју душу и дух, своје јунаке и прајунаке, своју поезију и свој језик. Како Васојевић може бити Васов потомак, а да није Србин и има ли то икаквог смисла?

Неда је кроз 400 страна читаоца провела кроз разне стазе и српске богазе, кроз српске деобе, омразе и сва гоњења. Неда зна да Срби никада тежег противника и непријатеља нијесу имали до Срба и специфичних српских подјела и братоубилаштва. Ваљда смо тако обиљежени да највише ратујемо сами са собом, а ваљда се тако припремамо за онај свијет, па онај који све то прегура преко главе мирно сачека судњи дан и оде код онога код кога сви иду и сви ће отићи.

Боле Неду, као и сваког Србина, српске муке и српске бруке. Братске су то ране, дубоке, никако да зарасту, него као да их свака генерација на свој начин обнавља и по њима посипа со. Због тога оне тако боле, пеку до суза, преврћу на леђа, прекидају дах и одузимају тло под ногама. И баш такве су Недине приче које причају Алекса и Милоје, пеку, режу као нож по живом месу, заривају се дубоко у срце и памте за живота и до Судњега дана. И уколико се не испричају оне боле и прате сваког Србина и не дају му да буде неко други, него само Србин и само Србин. Зна Неда да то није лако, па прича српску причу од Васојевића, преко Османлија, па до Првог и Другог свјетског рата и задњег крвопролића деведесетих година прошлога вијека. Све су то мучне приче, приче страдања и ножа, танке оштрице бријача и сјекире, али баш што су такве оне су дубоке, записане негдје у дубинама малог и великог мозга и срчаних комора и предкомора. Када год се нека неман окоми на Србе, те приче саме од себе почну да излазе из скривених скровишта српске душе и причају своју стару причу у којој су нови само стари непријатељи. И те приче су Недин путоказ како до њене, тако и душе њених сродника, Ђукића из Мајданишта и осталих села Босне. И баш зато што су такве оне су и наша интимна преписка, односно оних Васојевића који су Срби јер немају избора да буду нешто друго.

     Језик Неде Ђукић је опет прича за себе. Као да је ту због себе и сопственог разумијевања, као да је ту због само својих слова, запета и тачака. Све оне граде једну интимну језичку конструкцију свога аутора, преплићу се са откуцајима њеног срца и чини ми се да њено било куца у ритму ћириличних слова, а, б, в, г, д, и тако даље до ш. Неда кроз Милоја и Алексу као да прича причу ради приче, њених слова и остале интерпункције. У неким дијалозима понекад тај језик као да се претвара у неку ћириличну музику са ћириличним нотама и пјева своју пјесму ради саме пјесме. Као да се слова отму реду у ријечима и реченицама и заплешу само себи неку познату игру и плес гдје б плеше са ш, а са џ, в са ћ, л са ч, итд… Читајући неке Недине дијалоге нијесам схватио њихову садржину, али сам чуо неку музику. Хвала Неди што сам у неким моментима слова доживио као ноте, а њене дијалоге као неке музичке сонате за клавир, флауту и симфонијски оркестар. И не знам или нијесам обавјештен, да ли неки други језик може да буде тако лијепа музика?

Нијесам све схватио у Недином роману, али оно што јесам довољно је да препоручим њено штиво за читање. Оно је освјежење у поплави обезбожене савремене прозе, атеизираног богоборства и у складу са тиме мучења човјека да буде оно што није, а то је усамљени и тјелесно оковани појединац бачен на немирно море људских страсти, порока и зла. Неда зна да је људски, а посебно српски, главни вођа и духовни учитељ сам Бог и то не неки апстрактни, без лица, осмјеха и љубави, него наш творац Богочовјек, Исус Христос, Бог љубави и тајне без којег живот нема смисла. А нема ни Нединог романа!

О Видовдану 2020. у Подгорици

Иван Милошевић, професор философије и новинар

О Dejan Spasojević

Проверите и

Akcija tokom 2020/2021.godine ( štamparija &izdavaštvo ASoglas )

ASoglas akcija za 2020/2021.godinu… -Besplatna recenzija i lektura, CIP broj za sva izdanja u 2020/2021 …

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *