Почетна / Вијести / Александар Марић, збирка пјесама ”Шта сам то видео у теби”

Александар Марић, збирка пјесама ”Шта сам то видео у теби”

Траговима ка сопствености

Љубав је само крик побуне

против празнине живота.

– Жорж Батај

Лирски глас аутора Александра Марића у тескоби савременог друштва морао је наћи свој одјек, његови поетски амблеми, изражени несклад са спољним светом, у нераскидивој су мотивационој вези, где љубав као један од основних мотива његове поетике пресеца често мисаони ток о животу, искуственој стварности, друштвеним питањима. Збирка поезије под насловом Шта сам то видео у теби, самим својим називом асоцијативно нас упућује на тематски садржај књиге, што је на први поглед и истинито, али један део песама написан је у форми монолога, запитаношћу о смислу живљења, па је сентиментални тон главна одлика свих песама у збирци. Отуда је књига подељена на два тематска циклуса: Небо плаве боје и Ја сам лист на ветру, где јасно можемо видети сва превирања нутрине песникове душе, оно што га нагони на преиспитивање, на закључке и никад докучено. Пролошка песма Шта сам то видео у теби, по којој је и читава збирка добила назив, грађена је на некој врсти дијалога, песник се обраћа својој драгој, наизменично мењајући расположења, од љутње до очаја, а напослетку и до љубави. Љутње, као главног осећања због разочарења и очаја, зато што поред свега што се догодило између њих двоје, лирски субјект срећу само види са њом:

Шта сам то видео у теби,

то твоје лепо и младо лице.

Ех, кад бих трен с тобом био,

све бих муке заборавио.

Љубав упоређује са годишњим добима, симболички гашење љубави – јесен, зачетак – пролеће, али у његовом случају пролеће је доба у којем ће схватити да је она – ваздух који дише (позитивна конотација) и погрешна реч, коју брише (негативна конотација). Читава књига граћена је на супротностима, што нам јасно приказује унутрашњу борбу лирског субјекта, чије је главо осећање усамљеност и промашеност, а један од закључака о постојању човека – пролазност. Низ песама о жени, која је песников предметни свет (Волео сам само тебеКолико ће дана проћи, Небо плаве бојеВарљиве су биле твоје очиБачене ствари на нашем столуНа клупи оној старојШта више сада ја да кажем…)

У поезији песника Александра Марића најдоминантнији мотив су очи, очи вољене жене, како због своје боје, тако и симболике, где плаво представља велико и светло пространство. Па то често бива небо, море, океан, језеро, река… све светло и дубоко са једне стране, али са друге стране, оне мрачне и скривене, представља варљивост, лукавство, издају, што као контраст можемо видети у песми: Небо плаве боје, све оно лепо, духовни оквир у коме би он могао живети и бити срећан:

Ех, то небо, плаве боје,

боје мора, река и језера,

крије ли оно своје тајне,

шта ме то у немир тера?

Ех, то небо, плаве боје…

Ти имаш путеве своје,

идем где ћу срећу наћи,

јер тамо је место моје.

Негде тамо, далеко од ње, њему је место. Што нас наводи на закључак да је заправо њему место крај ње. Једино ту се осећа потпуним. Немир, који контрастира миру, растрзаност услед привлачности, где је изражена чулна концепција, која неминовно води у немир. У песми под насловом Варљиве су биле твоје очи, где песник изнова проживљава кроз песму моменте љубави од привидне среће до разочарења, од куле љубави до њеног пепела. Песник долази до закључка да превише волети неког увек доводи до истог сценарија – Вољена особа одлази са неким другим.

Варљиве су биле твоје очи,

као твога ока плавог сјај,

грешио сам у љубави, знам,

нећу ниједној да припадам!

Песник у песмама са тематиком љубави евоцира прошлост (На клупи старој), поново среће вољену жену после неколико година (Пронашао сам своју љубав), на који начин можемо пратити личну историју, ако је по основном начелу у питању аутопоетика. Лирски субјект постаје неверан, склон површним стварима, али дубоко скривајући своју праву природу, ону исту из своје прве младости – веру у вечну љубав, духовну повезаност, у породицу, срећу, судбину. Свим овим мотивима песник као да најављује ону другу мотивску компоненту, од које је настало читаво стваралачко начело, запитаност над постојањем, смислом, пролазношћу, одгонетање сврхе и докучивање бесмисла и колотечине. Песме другог циклуса, другог дела књиге Ја сам лист на ветру, песме су саморазобличавања, индивидуалног развојног тока, од особитости до преласка на општи план. Од сопствености ка општости. Лирски субјект се у моментима преиспитује (Зашто ме нико не воли), да би нам управо ту песник дао пример тог смера од особности ка општости:

Шта је то у овим људима,

не знају шта је поштење,

у овим тешким временима,

то је обично страдање.

У песми Док сам био леп и млад, аутор евоцира прошлост, која у очима посматрача увек изгледа дивнија и пријатнија него садашњост. Успомене постају драгоценост, огледало непријатељ. Некада је све било лакше и боље:

Осећам се као пешчаник,

прве боре на лицу појавише се…

Док сам био леп и млад,

све је било тако брзо и лако,

оно што је брзо прошло,

вратити се неће никако.

Песма Ја сам лист на ветру отелотворење је унутрашњег света песника, који подрхтава као лист на ветру услед ,,урбаног сплина’’. Поливалентност другог дела књиге индикативно надомешћује слику, која формира целовитост нашег посматрања садржине књиге. Ми сами увучени у стваралачки свет песника Александра Марића осећамо силину његове креативне снаге, где често од једноставних призора настаје поезија која од једноставности досеже до проблемског. У запитаности наслућујемо одговоре, у почетном коначност, у предметном духовно. Ако само загребемо испод стиха, пронаћи ћемо душу песника.

Невена Милосављевић,

проф. српске књижевности и језика

О Dejan Spasojević

Проверите и

У припреми збирка пјесама “Свето и бескрајно“ – Велибор Шиповац

ЛИЈЕК ЧОВЈЕКОВОЈ ДУШИ  Шта је велико, вјечно, свето у човјековом  животу, тема је у збирци …

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *