АСоглас Издаваштво Штампарија и издаваштво
Чекајући Сабрана дјела Ломовић је, несумњиво, најтрофејнији писац са тла бивше Југославије: награда у Зворнику била је 180. у низу до сада освојених
На конкурсу издавачке куће „АСоглас“ у Зворнику жири је, за 2019. годину, најбољим прогласио рукопис ваше збирке прича под насловом „Приче о необичном“. То је вама 180. признање за готово 50 година књижевног стварања, зар не?
- Јесте, одувијек сам посједовао такмичарски дух. Нисам се, као сеоски основац, могао такмичити са богатијим вршњацима у одијелу, обући, лијепој ђачкој торби, квалитетној ужини, па сам се трудио да их побјеђујем у учењу. Касније сам их побјеђивао у атлетици (био сам тркач и скакач удаљ). Хтио сам да постанем писац, желио да се и за мене чује, па сам књижевне конкурсе видио као добру прилику да се такмичим. Кратка прича је била мој специјалитет и, током двије деценије (1970–1990), награде су просто пљуштале: освајао сам их у Загребу, Сиску, Бањалуци, Сарајеву, Тузли, Титограду, Приштини, Нишу, Београду, Новом Саду… За двије деценије живљења у Брчком, накупио сам 96 признања, за посљедњих 25 година боравка у Горњем Милановцу још 84.
Подоста је и награда које носе имена књижевних великана: Иво Андрић, Исак Самоковлија, Војислав Илић Млађи, Милутин Ускоковић, Лаза Костић, Гордана Брајовић. Ту су још „Мишићев дукат“, „Пјеснички прстен“, „Сребрно Гашино перо“, међународна награда за свеукупан допринос књижевности за дјецу „Маслинов вијенац“… Која вам је међу њима најдража?
- Знате како се каже: сва се дјеца воле, а најмлађе се на кољену цупка. Е, ја ћу још неко вријеме „на кољену да цупкам“ награду издавача из Зворника, јер ме она сада највише радује. Не толико што је посљедња у низу, већ што је ријеч о приповједачкој збирци. По вокацији, како се то каже, ја сам превасходно приповједач. Највише признања су ми донијеле приче и приповијетке, а међу 40 до сада објављених књига, само су четири давно штампане збирке прича. Од посљедње („Нешто важно“, приче за дјецу) протекле су пуне три деценије. Зато ће ми, бар до сљедеће прилике, и ова збирка, кад се одштампа, бити најдража.
Кад смо код награђеног рукописа „Приче о необичном“, откријте нам о чему говоре ваше приче и шта је у њима необично?
- Збирку чине приповијетка „Радиестезист“ и још 18 кратких прича чији мотиви потичу из стварног живота. Говоре о рату, љубави, животу у расијању, самоћи, старости, судару традиције и модерног. Јунаци прича су обични људи које је непланиран и непредвидљив случај „убацио“ у необичне животне околности. Тако се у свакој од 19 прича потврђује давно уочен феномен да живот може приредити човјеку фантастичнију стварност од маштом створених фантазија. Надам се да ће и моји читаоци то моћи да потврде.
Може ли писац данас да живи од награда и хонорара за књижевно стваралаштво?
- Било је писаца који су од писања живјели, неки добро, а неки лошије, али већина се бавила покојим сигурнијим послом. Бошко Ломовић новинар је готово пола вијека издржавао Бошка Ломовића писца. Раније су награде увијек биле новчане, а објављени текстови хонорисани, док је данас то права ријеткост. Конкурса за поезију и прозу је никад више, а најчешћа „награда“ је лијепо наштампана диплома; готово ниједан часопис не плаћа хонорар за пјесму, причу, есеј или приказ књиге којима попуњава своје странице.
Сазнајемо да вам је београдски издавач „Свет књиге“ припремио Сабрана дјела у седам томова (око 3.000 страница). Кад ће бити објављена?
- Припрема Сабраних дјела трајала је око три године. Посао је доведен до штампарије. Издавач је у пројекат уложио поприличну суму новца, али нема за штампара, а за то је потребно понајвише. Имам обећање од општинских челника у моме граду да ће помоћи, вјерујем да ће то и учинити, али морам имати стрпљења, нисам ја најважнији. Уосталом, Сабрана дјела могу да се појаве и постхумно, мада бих више волио да их угледам за живота.
Разговор водио
Дејан Спасојевић
