Почетна / Вијести / У припреми роман ”Следи пут свога срца”- Борка Миличић Боба

У припреми роман ”Следи пут свога срца”- Борка Миличић Боба

Оно што овај роман чини посебно вредним  је породица, која у књизи заузима важно место. Живимо у времену где су породичне вредности у опадању, где се људи удаљавају једни од других, где је материјално над духовним, па овакви примери идеализованих породичних односа бивају право освежење и буде нам носталгију за неким лепим, минулим временима, где су се чланови породице и породични пријатељи међусобно уважавали, гајили чврсте везе. Како је рекао Џорџ Бернард Шо, енглеско-ирски драматичар: Срећна породица је рај у који стигнете раније. И заиста је тако, Сари и Матеу породица је помогла да поднесу бол због заједничког губитка у зениту љубави. Али пре тога породица је делом била и заслужна зато што су се растали, намећући им своја правила и захтеве, што нас опет доводи на мисао, да једино кога требамо у потпуности слушати је – срце. Господин Димитрије је оставио тестамент у виду завета: Следи пут свог срца, и тај пут је главне јунаке водио кроз олујне вртове, камените пределе, али их је довео на најлепше острво звано – љубав. Слика живота, у којима су ускомешане емоције до кипања, одраз су метафизичког, етичког, свега оног што је човеков савез са земљом, са макрокосмосом. Човек као центар универзума, као најсавршеније Божије дело, уметничка творевина, стваралац и уништитељ, чије се деловање креће у разини од Ероса до Танатоса, најнеисцрпнији је извор надахнућа, са ког се од памтивека уметници надахњивали. Путеве и странпутице, све оно у чему преовлађује прустовско трагање за изгубљеним временом[1], које се не враћа. Али имамо ново време, оно које нам је још увек на располагању, у којем можемо да трагамо и да нађемо, јер и трагање је пут.

[1]  Роман У потрази за изгубљеним

Из рецензије: Невена Милосављевић, проф књижевности и српског језика

 

”Као што су главни јунаци увријеђени на почетку, тако и савјестан читалац осјећа борбу са савјешћу. Чини се да су Матеј и Сара спремни да својој љубави жртвују, не личну срећу, него срећу многих. Читалац на почетку стиче утисак да се ради о класичном „љубавном“ роману у којем је заљубљеност изнад свега, па чак и изнад светиње брака и среће дјеце. Ипак, постепено се разувјерава и ликови заиста оправдавају сва морална очекивања, а захваљујући промислу Божијем, који је у роману видљив, долазе и до своје среће. И поред тога, неке ствари се разјашњавају тек на крају. Иако се бура стишава и радња у посљедњем дијелу улази у своје мирне идиличне воде, ипак вјешто, чак филмски, приказане ситуације не мањкају ни тада.

Сукоб рационалног и емоционалног одиграва се на пољу нашег ума, на пољу философије. Он у стварности не постоји. Оно што је исправно, то је и лијепо и обрнуто. Дилема да ли послушати срце или разум је лажна. Они никад нису супротстављени. Сукобљени су једино ако у нашем срцу нема мјеста за све, или ако наша љубав и није љубав већ неко друго осјећање које се обукло у костим љубави. Чини се да никад као данас та ријеч није била толико профанисана и експлоатисана. Под њеном маском крије се све и свашта – од искључиво тјелесне похоте до жеље за доказивањем пред другима. Особа супротног пола је постала на жалост „комад“ који „треба“ присвојити и освојити као трофеј, а затим се окренути другом, трећем, а онога који нас посматра истим таквим очима „треба“ мрзити и светити му се на све могуће начине. У маркетинг овакве „љубави“ укључила се и савремена надриумјетност, како писана тако и ликовна, филмска… Зато су оваква дјела која праве успјешан спој лијепог, угодног и разумног веома важна и потребна.”

 

Из рецензије

мр  Давор Арнаут

 

О Dejan Spasojević

Проверите и

Uskoro zbirka pjesama “Moja bespuća“ – Danica Dana Gavrić

  NAŠI PUTEVI I NAŠA BESPUĆA    Sunce se ponovo nasmiješilo i svojim toplim rukama zagrlilo svoj …

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *