Почетна / Вијести / Ускоро: Роман ТАШЕзонија

Ускоро: Роман ТАШЕзонија

Издавач: АСогла ДОО

Штампарија: АСоглас ДОО

Аутор: Младен Радовић

 

 

Пустоловина Амазонијом

 

Зашто је пут до жене тако

 вијугав и тајан и зашто

 он са својом славом и снагом

не може да га пређе,

а прелазе га сви гори од њега?

Сви, само он, у силној и смијешној страсти,

цио свој вијек пружа руке као у сну.

Шта жене траже?

– Иво Андрић

 

Оно што је суштинско за модерни поступак писања јесте да књижевно дело обрађује савремене теме или, пак да активира наслеђе и одене га у ново рухо, приповедајући на савремен начин и подражавајући модерну лексику. Управо оно што карактерише књигу Ташезонија аутора Младена Радовића, је избор дборо познате теме, никад довољно исрпљене у читавој историји књижевности – жене, и да на један урбани начин, са психолошког аспекта, продре у ум једне жене, проучавајући њену личност до огољености. Сам наслов Ташезонија је индикативан, на први поглед делује као загонетка, али већ после првих страница књиге, ми ћемо открити његово значење, дајући му тим сазнањем још универзалнији значај. Први део ове необичне кованице настао је од надимка Таша, док други део зонија, може бити изведено од имена области на северу Јужне Америке – Амазонија (аутор нам и ово открива, називајући је Амазонком). Име је добила по реци Амазон, представља огромно пространство прашуме, која је одувек  заокупљала пажњу људске цивилизације. Густа, непроходна, тајанствена, никад до краја истражена. Има ли савршенијег поређења од овог, јер уистину, жена и јесте Амазонија. Жена је мисаоно пространство, жеља да се истраже њени најмрачнији делови личности и лепоте, непресушна је. О таквом једном непрегледном пространству, о жени, са свим својим врлинама и манама, говори нам аутор ове књиге, где његова љубав доприноси да читава прича добије узвишенији смисао.

Налик на дневник, лирске записе, може се подвести под неку врсту жанра духовне драме, која се одиграва на позорници живота. Једна љубав, која почиње од погледа, настањује се најпре у уму, да би се сточила у срце и исцрпила последње атоме наде, кад њени извори пресуше. За највећом инспирацијом, аутора Младена Радовића, нећемо дуго трагати, то је љубав према девојци. Али оно што његову инспирацију посебно надахњује, то је жеља да ту љубав заогрне сменом годишњих доба, где је свако доба године, месец, доба дана повезани су са унутрашњим осећањима пишчевог бића. Књига почиње годишњим добом – летом. Већ са првом реченицом у књизи:

Напољу је лето, за мене само споља, за неке и изнутра. Спарина дави, киша се намеће, емоција је у коми…

 Узајамна веза емоција и природе, одувек је присутна у књижевним делима. А Младен је у сваком годишњем добу нашао повод за опис повезаности емоција, пратећи будним оком њихово комешање, а и околине у којој се налази. Први сусрет са вољеном се дешава у децембру, који ишчекује празнични месец, када није пожељно да иједно људско биће буде само. Аутор ствара такав амбијент, у коме празнична атмосфера у најави, просто захтева додатну сатиру. Од тог момента када је упозна, његова љубав расте, буја, троши се, осипа и изнова ниче, контрастира сваким новим годишњим добом:

Сваког пролећа са њом сам чекао лето, јер кад си незадовољан нечим ти увек мислиш да ће следеће годишње доба нешто променити.

Када му љубав, донекле бива узвраћена, она поново пролази кроз свој животни век. У неким моментима стиче се утисак да у односу писца и његове вољене, услед неприлика и разочарења, које је писац непрестано доживљавао, постепено почиње да преовладава равнодушност у којој има нечег много мрачнијег под највећег усхићења. Изванредни описи су они у којима он представља њену несавршено – савршену лепоту. Толико је лирског заноса у тим деловима књиге, да заличе на чисту поезију. А онда бивају пресечени горким редовима разочарења, где се описи једначе са гротескним.

Посебна вредност ове књиге је пародијска жаока, која све време пародира у свим описима, преплићући се са иронијом, не губећи ниједног момента међусобну повезаност. Та повезаност транспарентна је у многим описима његове Таше, један од тих описа може послужити као транспарентни пример:

Њој је Бог мене послао, јер чини ми се да сам ја по нечијем туђем задатку ту да бих спасио њу. Нећу да кажем да је глупа. Она је интелигентна цура, студент генерације свог факултета, али није имала оно нешто што успех мора да има. Никад није могла бити професор, јер деца би је појела. Сигуран сам да би јој други дан дали надимак, трећи дан је нико не би схватао озбиљно.

Читавом књигом нижу се изузетно духовита, али и заједљива тумачења њеног карактера и расположења. Каткад је врло острашћено вређа, и сам свестан тога, непрестано преиспитује своје емоције, убеђујући себе да му је и сама помисао на њу иритантна. Замршене ситуације, неспоразуми, брутално унижена самосвест, која се пред љубављу осипа до апсурда. Гротеска, хумореска, фантазмагорија, мноштво је жанрова у који би могли сместити прозни дискурс у неким деловима ове књиге. Али пишчеви реалистички описи с мноштво детаља, који допуњавају карактеризацију лика те младе девојке чини да останемо задивљени плурализмом аспеката са којих он посматра њену личност. Бистар ум, који срце замути па свесно изнова оживљава љубав, ради њене егзистенције, предаје се до понижења, каткад буновно устајући да критички сагледа ситуацију у којој се нашао. Није ли то савршен пример како љубав надвлада  разум, да и најумнији људи упадну у њену замку и покорно подлегну њеним чарима:

Највише сам је волео, кад сам је обнављао у себи.

Када дође крај једној љубави, шта остаје после ње? Момо Капор је у својој песми Шта остаје после љубави? дао одговор и закључио на крају песме:

После љубавии

Не остаје ништа.

а тако је и учинио Младен, дајући свој одговор свосјтвено свом сензибилитету и искуству. Где на крају лирског исказа каже:

Кратко и јасно: Савест, кајање и срамота.

И једно велико “можда бих опет“.

И његове најупечатљивије речи: Кад разочараш писца – вечно си лоша.

Није ли уистину тако? Писац каквим неког наслика, та слика му остаје за вечност.

Писац, филозоф, критичар, психолог, љубавни терапеут, све у једној личности, која чак иако зна све методе самопомоћи пада на колена пред силином љубави. Урбан начин живота, љубав на друштвеним мрежама, реално и виреално, нешто тако познато, а опет ново, изобиље умних цитата, ризница занимљивих запажања. Величанствена психолошка анализа, самоанализа, енциклопедија и упуство – како изгубити достојанство ради љубави. Све то је ова књига, сва у пародичној поенти, обухвата све оне ситуације у којима се многи од нас врло често нађу. Од прве до последње странице, ова књига је Амазонија.

Невена Милосављевић,

професор српске књижевности и језика

О Dejan Spasojević

Проверите и

”Stvorenja mračnog sata”, Đorđe Maksimović

Đorđe Maksimović, mladi banjalučki pisac i diplomirani pravnik pravnik, u emisiji “Širom Srpske”, za ATV …

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *