Почетна / Вијести / Ускоро збирка пјесама ”Вечности бела крила”

Ускоро збирка пјесама ”Вечности бела крила”

ка пјесама ”Вечности бела крила”

Аутор: Јасна Миленовић, побједничка збирка пјесама са прошлогодишњих Дринских књижевних сусрета.
Издавач:АСоглас Д.О.О

Рецензија:

ПОЕТСКИ КЛЕСАР ВЈЕЧНОСТИ
(о књизи Јасне Миленовић, „Вечности бела крила“)
Скоро да нема сумње да је клесарски посао јако тежак. Неко би чак ишао дотле да он уопште и није за жене. Међутим, Јасна Миленовић, онако како уосталом и значење њеног имена налаже, показује да таква врста уопштавања у поезији нема своје упориште. Штавише, она управо поетским длетом и чекићем разбија ту предрасуду. Поезија и Јасна, као мајка и кћерка, чине то налик на оца и сина у роману Кнута Хамсуна, Плодови земље. Клесање мисли може бити равно клесању камена. Јер једно захтијева тјелесни, а друго, пак, духовни напор. А шта је човјек до нераскидивно јединство тјелесног и духовног труда? „Предмети имају свој лични живот“, рекао би онај Циганин из Сто година самоће, „ствар је у томе да им пробудиш душу“. Ауторка слично препознаје у Беловодском клесару: „Ослобађам камен окова,/ Длето у камену пише/ Во вјеки вјекова/ Да мојом душом дише.“
Читалац првобитно зачуђен пред насловом ове књиге, прије него што почне да је чита, могао би да се запита – шта представљају вечности бела крила? Одговор на то питање даје Беловодски клесар: „Недреманим оком гледан/ На олтар Твоје чистоте/ Положио бих – не један,/ Већ све своје животе./ Вечности бела крила/ На длету су и клину./ Тајна камена жила/ Од оца остаће сину.“ Чини ми се да ауторка није случајно одабрала један од ових стихова за насловни. Разлози могу бити вишеструки. Један од њих је, претпоставимо, чисто естетске природе, будући да естетски доживљај стоји у битној корелацији са смислом умјетничког дјела, доживљај наведених стихова непосредно их ставља у први план. На тај начин поезија за пјесникињу и њене читаоце може бити онтолошка игра са слојевима књижевног дјела. Ако ово узмемо за непосредан мотив, као посредни разлог намеће се утисак да се у називу самог дјела открива суштина поезије уопште. Наиме, поезија је у свом замаху усмјерена на вјечност, а стихови се могу одредити као бијела крила вјечности. Тако стих Јасне Миленовић којим завршава седмо пјевање Беловодског клесара, „вјечност каменом кроји се“ у ствари значи – вјечност поезијом кроји се. Надаље, мотив кројења налазимо и у другом пјевању: „Пуне се каменим прахом/ Плућа – суђено кроји се./ Озарена Божјим дахом,/ Душа моја не боји се.“ Каква слика кројења судбине! И то са битном поруком. Наш живот је наша судбина, наша судбина је наше клесарско дјело. Овдје, рекао бих, није ријеч о стоичкој равнодушности према судбини, већ о хришћанском доживљају овог проблема. Озарена Божијим дахом, душа се не боји свога усуда. Другим ријечима, једна од највећих хришћанских врлина, врлина смирења, у ствари је исклесани камен судбине, положен у темељ нашег постојања. „Кроз остварене жеље,/ Кроз окамењена плућа,/ Узидан у темеље – Твој Дом, а моја Кућа,“ стоји у шестом пјевању. Миленовићева се, како видимо, не диви пукој људској вјештини, која уздиже човјека у његовој аутономији од Бога. Напротив, њено религијско надахнуће је можда најљепше изражено у завршној строфи дванаестог пјевања, у којој, на том трагу, врло ефектно поентира: „Допушташ мени, клесару,/ Да цвета сунцем розета/ У беловодском пешчару./ И у Твоје Име, Пресвета.“
Свјетлост под којом ради Беловодски клесар Јасне Миленовић јесте свјетлост свијеће која гори пред иконом апостола Петра, прије апостолства званог Симон. Отуда Симонида, византијска принцеза са јединственим именом, али и јединственим браком и јединственим усудом. О животној драми њене удаје за српског краља, размишљали су и други умјетници. Један од њих свакако је пјесник Милан Ракић који је написао поему Симонида. Међутим, Јасна Миленовић је једна од ријетких жена на нашој поетској сцени која нам преноси свој доживљај ове одиста сложене теме. Она је у том духу, стиховима описала Симонидину животну причу. Посебно је дирљиво њено виђење Симонидине фреске у Грачаници: „Тужна, са висока,/ Са грачаничког зида,/ Детиње, без оба ока,/ Гледа нас Симонида.” Или, ако хоћете, још дирљивије: „Ако прах мог ока преостане/ За лек – није грехота./ Моје су очи ископане/ Још пре мога живота.“
Културу једног народа чине језик, религија, историја, традиција, али и митологија као врло важан стуб сваке културе. Поезија Јасне Миленовић својом љепотом слави језик. У њој су садржане религијске вриједности, те обрађене теме из историје и традиције. На концу, версификацијом једне легенде из нишког краја о настанку једног града, она испуњава и митолошку компоненту, која, поврх свега, показује да у овом случају немамо посла са дијелом културе, већ са дјелом кулуре, које је и те како вриједно наше пажње.

мр Станислав Томић

О Dejan Spasojević

Проверите и

ДЕЈАН СПАСОЈЕВИЋ – НЕУМОРНИ УРЕДНИК

На кафи са… Дејаном Спасојевићем главним уредником издавачке куће „АСоглас“ из Зворника Наш саговорник је …

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *