Početna / Intervju / Olivera Polić: “mali novac za život i velika dela za večnost“.

Olivera Polić: “mali novac za život i velika dela za večnost“.

Olivera Polić, rođena 29.6.1991. godine, u Loznici, Republika Srbija. U rodnom gradu pohađala je O.Š. „Jovan Cvijić“, kao i srednju školu „Sveti Sava“, gde je 2010. godine stekla zvanje: tehničar za industrijsku farmaceutsku tehnologiju. Trenirala je karate, išla na časove plesa i bila član školskog hora. Nakon završene srednje škole, studirala je na Pedagoškom fakultetu, u Bijeljini, gde je 2014. godine stekla zvanje: profesor razredne nastave. Trenutno pohađa master studije na istom fakultetu. Živi i radi u Beogradu.

 

 

Njena poezija je zastupljena u zborniku poezije Almanah, koji je promovisan na 58. Međunarodnom beogradskom sajmu knjiga, 2013. godine. Pesma U raskoraku uzdaha proglašena je za pesmu meseca marta, uz priznanje Marama ZŽ kulturološkog projekta Juhorsko oko, 2014. godine, na Poetskoj pozornici, u Ćupriji. Pesma Zvezdana prašina nalazi se u zborniku poezije Kapi slobode, povodom istoimenog međunarodnog konkursa književnog kluba Slovoslovlje iz Beča, 2014. godine. Priča Večna ljubav objavljena je u zborniku Zavičajni uranak, u Prnjavoru, 2015. godine. Pesma Galerija stiha, koja je zauzela treće mesto na konkursu, objavljena je u zborniku poezije Galerija od stiha, 2015. godine, pesma Oblaci u cvetniku učitelja pesnika za decu i mlade Zauvek đaci. Poeziju i prozu objavljivala je u časopisu za kulturu i društvene teme Avlija iz Rožaje, kao i u književnim novinama Zvezdani kolodvor. Svoj doprinos dala je časopisu Vitez, sa kojim je poslednjih godina nastupala na festivalu za decu Vitezovo proleće, u Beogradu.

ASinfo: Od kada se bavite pisanjem i šta je to što Vas inspiriše?
Prvi stihovi koje sam napisala potekli su u još u đačkim klupama osnovne škole. Među tim redovima našli su se moji drugari, naše prve simpatije, doživljaji sa velikog odmora, prva šaputanja, danas dragocene uspomene i velika prijateljstva. Iznenadila sam mnoge svojim rimama, ali najviše samu sebe. Od tada taj sladak ukus u ustima, nakon izgovorenog stiha, knedlu u grlu satkanu od pozitivne treme, treptaj u srcu od iskrenih emocija pretočenih u stihove, smatram bogatstvom. Trudim se da ga negujem i umnožavam.
Inspiraciju retko pronalazim, čak i uz velike napore, to mi ne uspeva. Pronalazi ona mene. Svrati poput nezvanog, ali uvek dobrodošlog gosta. Beskrajno joj se obradujem! Sam izvor mi je često nepoznat ili ga pak spoznam na kraju same pesme ili priče. Nižem stihove poput bisera na nit konca, a kada ogrlica zablista, odsjaj mi u oku ostavi sliku koja je moja inspiracija. Na svakom ćošku srećem mnogo života kojima je protkan moj. Sve što me okružuje ili dokle mi vidici dosežu u meni rađa sebi svojstvenu emociju, različitih oblika, boja i inteziteta. Sazrevaju u meni i kao takve nađu se u konturama mojih pesama i priča. Dok pišem, ne trudim se mnogo da pratim tok, celina se sama formira. Kada mi ponestane reči, zaustavim se, pročitam, neretko više puta, i tek tada zaista shvatim šta me podstaklo i u rukama imam plodove moje inspiracije. Umeju biti i slatki i gorki.

ASinfo: Da li mislite da umetnici, a samim tim i pisci, mogu menjati svet?
Čitav svet, sam po sebi, je umetnost. Kroz univerzum umetnosti možemo spoznati njene lepote onoliko koliko je sami u sebi imamo. Pisci su deca umetnosti koja je konstantno oblikuju, ulepšavaju i daju joj dimenziju večnosti. Umetnici mogu buditi u ljudima ono najskrivenije i pomoći im da kroz njihova dela pronađu sami sebe, oplemenjuju ih, šire njihove kapacitete i vidike, što bi indirektno uticalo na iskreniji, humaniji i topliji svet. Uvek će postojati interakcija umetnosti i sveta, te jedni druge mogu menjati.
ASinfo: Položaj umetnika u društvu i da li mislite da se dovoljno ulaže u kulturu u regionu uopšte, ali i u Srpsku kulturu naročito?
Položaj umetnika u društvu je vrlo nezavidan. Njegov luksuz se ogleda u ličnoj satisfakciji, kao i bogatstvu o kojem sam već pisala. Ne smatram da je to malo, naprotiv, nemerljivo je, ali ako već govorimo o društvu kao socijalnoj zajednici, neoprostivo je umetnika postavljati na same margine. Šta nam ostaje u sredini? Rupa bez dna ili smo već toliko ukaljani blatom, da ni ne primećujemo da smo na samom dnu? Umetnost ne daje mogućnost sigurne egzistencije, naprotiv. Samim tim, umetnik je danas primoran da stvara na dva fronta, mali novac za život i velika dela za večnost. „Ne bacajte bisere pred svinje!“ Utabane staze se mnogo lakše gaze, dok krivudav i trnovit put vodi ka ostvarenju snova. Iskreno se nadam da ćemo kulturu podići na više lestvice, gde će biti dostupna čulima društva, kako bi je posmatrali, osluškivali, osećali i učestvovali u istoj. Ne mislim da se dovoljno ulaže u kulturu, kako u regionu uopšte, tako i kod nas, što se ne odnosi samo na materijalni aspekt. U kulturu treba ulagati mnogo više od toga. Treba joj prvobitno dati slobodu i dostupnost, ona bi sama pronašla svoje mesto, kao i mnogobrojnu publiku.

O Mile Vuković

Proverite i

ODRŽANA SVETOSIMEONSKA AKADEMIJA

ZVORNIK,  – U zvorničkom Domu omladine održana je večeras Svetosimeonska akademija, u čast Stefana Nemanje, …

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *