Почетна / Вијести / На крају поворке- САХРАЊИВАЧ ( нови роман Жељка Т Ковачевића )

На крају поворке- САХРАЊИВАЧ ( нови роман Жељка Т Ковачевића )

НАСЛОВ: ”На крају поворке- САХРАЊИВАЧ”

Аутор: Жељко Т Ковачевић из Тузле

Издавач: СПКД Просвјета Тузла, АСоглас Д.О.О Зворник

Штампарија: АСоглас Д.О.О

ИЗ РЕЦЕНЗИЈА:

Станислав Томић
СТИГМА И СМРТ
(о роману На крају поворке – Сахрањивач Жељка Т. Ковачевића)

Савремени француски књижевник и академик Жан д’Ормесон у свом роману Прича Јеврејина луталице написао је: „Не знам више ко је рекао да су сви велики романи првенствено  прича о појединцу који почиње, или о заједници која се завршава.“Нови роман Жељка Т. Ковачевића, сходно томе, по узору на велике романе, наратив је и о једном и о другом. Пред нама је,прије свега,психолошка, али, чини се, и антиидеолошка сторија која се, у први мах, јавља као анамнезис оне донекле заборављене старозавјетне  реченице која каже: „оци једоше кисело грожђе, а синовима трне зуби“.Усредсређен на конкретан случај, Ковачевић се, наиме, потрудио да нам литерарно дочара трњење зуба или, како се то негдје каже, оскомину, код сина чији је отац у Другом свјетском рату јео кисело грожђе. Присјетимо се, прво остварење овог књижевног ствараоца носи назив Нова кожа, а друго Анкина рана. Ова трећа  књига, пак, има везе и са кожом и са раном, јер главни јунак овог романа носи стигму на својој кожи и то је његова рана. „Питање које је себи често постављао јесте да ли је његов гријех довољно кажњен или судбина треба још да га бичује због онога што није починио?“, пише аутор о свом јунаку, а затим наставља: „Ако је отац крив зашто он трпи посљедице?“ У самом роману ово питање се не проблематизује толико у религијској коликоу идеолошко-политичкој равни, одакле превасходно произилазе консекценце које се при томрефлектују на личност и тако формирају психолошку стварност која је предмет пишчевог интересовања.Чини ми се да би религијска значења његовог приповиједања било боље потражити у нечем другом.

Однос злочина и освете један је од главних проблема романа На крају поворке. Читајући његов садржај можемо схватити да освета није најбољи одговор на неправду и да се зло не по побјеђује злом, једнако као што се ватра не гаси ватром. Другим ријечима, прича која је пред нама егземплар је да живот послије освете није много бољи од живота прије ње. Ма како освета дјеловала привлачно, она не само да не поправља наш духовни амбијент, него га додатно отежава. У томе је, рекао бих, религијски смисао агоније субјекта коју овај пут третира Ковачевић. С друге стране, не треба изгубити из вида да је однос према смрти такође религијска тема коју овдје налазимо.„Сјетио се ријечи Владике Велимировића којег је од прије рата лично познавао: ’Прије него што смрт дође треба да знамо има ли смрти’,“ биљежи аутор. Надасве, главни јунак овог романа има необичан хоби, а то је посјећивање сахрана. За разлику од многих који посјећују, рецимо, спортске догађаје, музичке концерте, позоришта или биоскопе, он посјећује сахране. Ријетко ко о сахрани размишља као о догађају који има своју публику. На сахранама се, како каже сам аутор, може видјети култура читавог једног народа. Мени се, пак, чини да овај мотив има нешто дубљу, метафизичку конотацију и да се у њему крије однос према смрти као средњишњи проблем смисла људског живота. Тај његов ход у поворци може бити парабола нашег постојања. Поразмислите о томе!

 

Славојка Бубић

Свјетлост душе над тамом ума

(о роману На крају поворке – Сахрањивач Жељка Т. Ковачевића)

 

„Мирис књиге није само мирис папира, него и мирис величине написаног дјела!..Осјећај након прочитаног дјела је нешто тешко описиво ономе ко није с књигом друг… Моја библиотека то сам ја!“, ријечи су аутора, Жељка Т. Ковачевића, које је стваралачки намијенио Ивану, главном лику овог романа.. Колика је величина овог дјела могло би се мјерити дужином размишљања о прочитаном, или доживљавањем зле коби, или среће, неизвјесности борбе јунака са самим собом и са друштвеним системом, стваралачким зналаштвом аутора да нас научи и подсјети на основне и једине истински праве људске вриједности. На значај књиге  указује и наглашавајући да је она побједник, јер она надживљује аутора, кроз лик филозофа Филета који иза себе оставља своје филозофске списе о Босни, мјесту гдје је смјештенa радња романа. Судећи на то колико је значајних  животних питања отворио, и зналачки се њима бавио у овом роману, с правом би се могло рећи да је у своје мисли уткао дио душе, преточио их у течне реченице које је на пладњу понудио читаоцима и судећи по томе, пред нама је сјајан роман, „побједник.“

Танка је линија између аутора и читаоца, као што је, како Ковачевић наглашава реченицом коју изговара Иван, „танка линија између комунизма и фашизма“, алудирајући на то да је танка линија између слободе и ропства, као што је танка линија између живота и смрти, што чини окосницу овог романа, чија је радња смјештена у вријеме социјализма и пролетерског друштва. Без истинске смрти и  ускрснућа нема наде за човјечанство, за вјечно заједништво са Богом. Отуд је, име главног лика Иван, у значењу: „Бог је милостив“. Већински дио радње романа је управо заснован на тражењу милости од Бога за учињено. Због учињеног, он се не може суочити с Богом, лицем у лице, јер ватра савјести сувише пече, па истраживање обичаја сахрањивања узима као вео, или огледало, трагајући за сопственом сахраном, или избављењем. Суштина хришћанства почива на опросту гријеха. Тражи ли то Ковачевићев јунак на крају поворке? Као што без Каина нема Абелове смрти, без Абелове смрти нема свијета, тако без Жељковог главног лика нема смрти професора Сокола, а без смрти професора нема мјеста „на крају поворке“.

Ковачевић се и у овом књижевном дјелу, као и у претходна два бави феноменом људске психе приказујући унутрашњу борбу ликова, као и ломљивост и терет њихове душе. У роману Нова кожа истиче: „Опростити некоме, значи ослободити се јарма душе, притиска којег човјек трпи“, док у Анкиној рани,  њена душа, као и Иванова душа у овом роману, воде рат са самом собом. Питање које је разапето у цијелом роману је: „Да ли је теже опростити другом, или себи?“

Ово дјело је психолошког карактера, јер његова основа је у преиспитивању своје личности, бављењу самим собом прије и послије злочина, али и бављењу психом и судбином других личности. Као што код  Достојевског у роману Злочин и казна Раскољњиков не може да поднесе статус злочинца, на сличан начин и Жељков главни јунак води борбу са савјешћу због почињеног злочина.  Наведеним ликовима је заједничко кршење норми као што су: правда, религија и морал. Ковачевић као врсни познавалац човјекове психе, Ивана смјешта у четири зида, врхунски га стављајући у специфично душевно стање које њим влада, гдје он испашта због злочина, док Достојевски злочинца доводи пред лице правде. Наведено упућује да је аутор врстан познавалац феномена људске психе , истанчаних чула и оштрог ока запажања разноврсних људских судбина и то кроз различите временске епохе. Његово умијеће да љуштуру од човјека након почињеног злочина, васкрсне и доведе у стање душевне хармоније, вјешто представљајући рањивост душе и побједу њене свјетлости над мрачним умом, наводи на закључак да је управо у томе суштинска љепота његовог изражавања и оно по чему се разликује од других аутора, због чега је он на нивоу, или чак за степеницу више, по квалитету и нивоу  писања у односу на претходна књижевна остварења.

 

О Dejan Spasojević

Проверите и

ДЕЈАН СПАСОЈЕВИЋ – НЕУМОРНИ УРЕДНИК

На кафи са… Дејаном Спасојевићем главним уредником издавачке куће „АСоглас“ из Зворника Наш саговорник је …

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *