Почетна / Дјела / Зоран Ракановић: Збирка прича ”Даворија”

Зоран Ракановић: Збирка прича ”Даворија”

овић: Збирка прича ”Даворија”

РАКАНОВИЋЕВО
ОВО И ОНО

У књижевном свијету много је различитих аутора и сви они исказују неке своје посебности, како у погледу поступка којим пишу, тако и у избору теме и времена радње. Зворнички писац Зоран Ракановић један је од тих необичних стваралаца.
Он је радњу свог кратког романа смјестио у феудално доба, тачније у вријеме турског ропства. Његови јунаци јесу: трагично настрадали па оживјели Махмут, невјерна жена Ајка која се дала и која је више пута легла, строги паша Кемал чија се ријеч мора поштовати, гласоноша који пада са ужета и слуша народна наклапања, један смјели хајдук који се по морању одметнуо и који чезне за срећним животом, харамбаша несрећне судбине, пребјег хећим који је лијечио Махмута па и сам отишао у хајдуке, бег који је организовао потјеру за хајдуцима да би на крају чињењем доброг дјела нашао себи мир.
Роман анализира стару изреку о томе како је Ајка легла под Махмута. На основу те изреке писац развија причу, често у непредвидивим токовима. Ракановић вјешто фантазира и мудрује шта се све десило у бескрајности значења исте изреке. Ракановићева књига говори о љубави између Ајке и њеног Махмута, а назире се још једна љубав, између жене и хајдука. Један дио романа приказује хајдучку дружину и њен живот. На крају, бег по пашином налогу одлази по хајдука, да га приведе паши. Они сви долазе код паше и ту је срећан крај. Свијет је поново добио устаљени поредак, успоставио се као и прије, лијеп и складан. Хајдук се смирује и постаје породичан човјек који ће тихо и достојанствено обрађивати сеоско имање.
Шта издваја овај роман од других? По чему је наш писац Ракановић необичан?
Тема романа подсјећа на већ обрађене теме неких писаца који су много тога написали о средњевјековној Босни. Али, Ракановић одређује мјесто радње романа не у стварној Босни, већ у земљи шума и воде. Он тако и насловљава простор у коме живе јунаци. Писац назива Бога називом којим се он представља у Светом Писму: Ја Сам Онај Који Јесте. И не само да је Ракановићев простор приче некако замагљен, него је и вријеме више свевременско, а само по именима и употреби турцизама, оних који учествују у причи, може се закључити да је то баш феудални период.
Често се у роману срећемо са изрекама, које служе украшавању приче или се тумаче и употребљавају да би се живот објаснио. У ствари, изгледа да је писца надахнула изрека, те је на основу ње и написан роман. Наравно да Ракановић није заобишао ни ово наше вријеме. Тако препознајемо у његовом рукопису неке особине данашњег времена. Говори се о робовању и проклетству злата, тј. новца. Говори се о сили и лажима, о страховлади у којој се народ посве покорава, али и буђењу и снази народној.
Основна идеја коју овај роман исказује јесте порука да је ријеч јача од власти. Јер, царска и пашина власт покушавају да угуше снагу ријечи. Међутим, изрека о Ајки и Махмуту наставља да живи упркос забранама. Нема те силе која може угушити снагу језика.
Роман, а и стварност коју роман описује, све је то покренуто жељом власти да угуши изреку, да све утихне. Власт жели контролисати сваки дјелић живота. Ракановић се и иначе у роману доста бави влашћу. Он власт објашњава као тежњу да се се свим и свачим господари. Ипак, живот је најјачи. У том животу побјеђује нешто друго. Тако је тежња за лијепим животом побиједила искуство одметничког живота. Човјек жели да се смири и наћи ће своје смирење.
У вези виђења љубави, што Ракановић развија у свом роману као једну од битних тема, говори се углавном о сировој љубави, о еросу који се састоји у давању тијела, док су мушкарци власници жена. Осјећа се како под утицајем савремених дешавања и свакојаких моралних изопачења, писац приступа теми ероса некако огољено, да не кажемо припросто. Жена би морала бити вјерна, али она чини прекршај, даје се другом мушкарцу и онда настају проблеми. Сви траже љубав и вјерност, док је љубави и вјерности мало.
Позитивно је што ће код Ракановића на крају побиједити мир, срећа и љубав. Јер, његови јунаци су доста несрећни, па и свијет у коме се живи и умире, пун је несреће и јада. На свим странама несрећнике шиба немилосрдни вјетар живота. Живот се живи у оквирима тешке судбине.
Оно што исијава из овог романа то је осјећај читаоца да је Ракановић дубоко заронио у природу друштва које описује, да га посматра као мудрац који живот сагледава из угла народне мудрости, памети. Народно искуство је велико и дубоко. Ракановић је осјетио на својој кожи наше вријеме, његову суровост, па је из тих осјећаја, читања других писаца и живота у босанско-херцеговачкој средини, са комшијама који знају бити добри, а често могу бити и зли, направио своју причу кроз виђење и тумачење једне изреке, на свој начин.
Писцу који би требао говорити о користи и нотама или свескама за финансије, а које се нигдје не помињу, могло би се приговорити да је на тренутке нејасан, мало обзиран према композицији романа, на моменте синтаксички споран, заморан и технички пренапет и слично. Међутим, некада се та конфузија изрека и брзоплето прелажење са једног сегмента на други, превазилази лијепим и спонтаним смјенама и наговјештајима онога што се још није десило. Код Ракановића, у чему је он заиста велики мајстор, очекује се снијег бјелцан током читавог романа, да даде бјелину свему и све бојом изједначи.
У роману има доста лијепих дијелова и доста богатог језика, да ли старинских ријечи из традиције, да ли турцизама. Из самог језика којим пише, из употребе ријечи којима се објашњава власт, љубав или ерос, Ракановић успјешно захвата то минуло доба феудализма, чинећи га актуелним и у односу на данашње проблеме. Једноставно, ми осјећамо писца и човјека који има дар да замишља и записује, али и да живи оно што казује.
Овај роман вриједи и по томе што се писац бави двјема странама живота. Он нам предочава ово што живимо, тако што пролазимо лавиринтима простора и времена. Дата је свакодневица која се мора протумачити бројним изрекама које је изњедрио народ. Народно благо је искуство које помаже да се разумије и сагледа сав тај живот који живимо, срећни или несрећни. Па опет, ми нешто тражимо, нешто што нас превазилази. И језиком и темом, на свој посебан начин, неким синтагмама и зрелим описима, Ракановић наговјештава нешто што је више од човјека. То је та земља шума и воде. То је Бог који је створио свијет и човјека и који управља овом и оном стварношћу. Ракановићева два свијета се преплићу или бар додирују, те у томе се може пронаћи бисер љепоте и мудрости којом нас овај писац надахњује и чини племенитијим.
Нека нам на крају послужи за наук једна лијепа а преузета изрека, тј. реченица у овом роману: „Човјек треба за живота да направи дијете, засади дрво и напише књигу.“ Ракановић је више него храбро, лијепо и смислено написао књигу, коју ће читати и генерације које долазе. Његова књига нам је показала доста од овога свијета у коме живимо, а којом је наговјештено и оно што се не може спознати. Роман свједочи о нама и свијету, као што свједочи било које засађено дрво или разиграно дијете у Зворнику.

Миленко Ивановић

О Dejan Spasojević

Проверите и

ДОК ГОРИ НОТР ДАМ – Јасна Миленовић

На конкурсу „Видовдански цвет“ за најбољу родољубиву песму 2019. ,трећа награда припала је песми „Док …

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *